U rano proljeće bi se dizali na planinu i gonili stoku na ispašu. Sva radno sposobna čeljad bi išla na planinu, a dolje bi ostajali samo stari i nejaki.
Tako i ova zgoda datira iz tih vremena, točnije odmah poslije Drugog svjetskog rata. U jednoj bogatoj obitelji ostali samo stari svekar i mlada nevista, udovica bez djece, čijeg su muža i dva mu brata ubili četnici.
Imali su podosta blaga (stoke) pa se u rano proljeće spremiše za puta u planinu. Imali su kobilu na koju su natovarili sve što im je bilo potrebno na planini.
Potjeraše stoku, svekar je išao naprijed vodeći stoku, a nevista je iza tjerala stoku i vodila natovarenu kobilu. Put je bio uzbrdit i krivudav pa je kolona sporo napredovala.
Svekar bi, povremeno, zaustavljao stado da malo popasu, a i da se on malo odmori, što bi svima dobro došlo. Putovali su oni tako sve do predvečer, polako odmarajući, i kad su bili napomalj svojoj kući ugledalo se stoke na sve strane kako pase jer ostali susjedi su već prije pristigli. Uslijedilo je glasanje stoke s jedne i s druge strane, što je trebalo značiti kao pozdrav i dobrodošlicu. Natovarena kobila koju je vodila nevista nije prestajala rzati. Svekar je doziva i govori joj; dobro je drži, nevista, da ti se ne izmakne, baško se tuče!
Ne boj se babo, neće se izmaknuti, dobro je držim, (a tučem se i ja pa šta mi je fajde)…
Ali s druge strane, iza brda, čulo se sve glasnije i sve bliže rzanje susjedova ždribca što je kobilu sve više uznemiravalo pa se sve više otimala.
Ali nevista ju je sve čvršće držala govoreći joj; e nećeš se izmaknuti da si još tolika!
I stvarno se nije izmakla ali je ždribac stizao sve bliže.
Nevista ga je odbijala ali uzalud, on je bio uporan.
Trajalo je to jedno vrijeme dok ždribcu krv udarila u misto, dok mu miris kobile nije ovladao glavom, pa je zaslijepljen ljubavnim zanosom krenuo pravac kobile, bez obzira na eventualne posljedice.
Prilazi kobili, naskače na nju, a pošto je ona bila natovarena, a između ostalih stvari na tovaru bio je i stap.
Ždribac ne mogavši dohvatiti željeno mjesto od tovara isprazni svoj ljubavni sadržaj u stap.
Vidno olakšan pražnjenjem veselo zarza, podiže rep, prde onako momački i ode u punom galopu tamo od kuda je i došao.
Kobila je bila zbunjena, pitajući se šta mu je, zašto pobježe, pa je opet rzala i rzala…
Nevista joj je žugala, smiri se jadna, pa eto sad si dobila, vazda ti je malo…, ne znajući da je taj skok zapravo bio ćorak, pucanj u prazno ili bolje reći pucanj u stap.
I tako, i ostatak puta je kobila rzala i trzala se, a nevista žugala. Na sreću nije ostalo još dugo do kuće, pa uskoro dođoše do odredišta, do svoje kuće.
Svekar veli; deder nevista rastovari kobilu i unesi stvari pa je pripni tu negdi, a ja ću malo popasti mal ovda oko kuće.
Stoka se zamirovala, a svekar je sjeo na jedan kamen i motajući škiju gledao je kako nevista rastovara i unosi stvari.
Sve je unila, a stap joj osta zadnji pa priđe mu da ga uzme i da ga unese nagne ga (i učini joj se da ima nešto u njemu) povika, babo, evo ostalo masla u stapu!
Svekar joj veselo dobaci; deder nam nevista pristavi puru pa da večeramo kad ima gotova masla!
Nastavila nevista vodu pa izvadila maslo iz stapa pa s njim u tavu.
Svekar je smirio stoku dok je pura bila gotova i sjedoše za siniju da večeraju.
Počinila nevista puru pa navalili, jedu i pogledaju jedno u drugo…
Nevista će prva, je li tebi, babo, maslo malo gorkne?
Je, nevista, baško malo žegne, mora da se užeglo dok je izašlo iz polja, ali jopet dobro, bolje je i vako nego da je suva pura.
Je, babo, suva je najgora…
Složiše se i navališe na puru i u slast je smazaše…
