Kata Ćališ, rođena Selak, rodila se u Proslapu 1926. godine, a 1950. udala za Stipu Ćališa – Beljušića u Podbor. Majka je četvero djece. Umrla je 19. 8. 2004. u Podboru. S Katom sam razgovarao sredinom osamdesetih godina prošlog stoljeća u njezinoj kući u Podboru, zaselak Pirićevina. Kata je bila vjerodostojna, veoma dobra i cijenjena žena kako u kući tako i u krugu susjeda i prijatelja.
Kate, molim te, pokušaj opisati sjećanja na dolazak četnika u Proslap i stradanja obitelji Selak.
E, da ti kažem, kume Ante! Ja sam onda bila Kate Selakova i ja sam te četnike dobro upamtila. Bilo mi je petnest puni' godina, šesnestu sam pot'rala. I onda, kad su četnici k nama došli, doje Jerko Pavlić (Jerko Pavličević, ubili ga čretnici 8. listopada 1942) i dvojicu dovede i jedan kaže nama: „Ne bojte se vi, 'Rvati, nikoga!“ Kaže ovaj: „Samo ćemo partizanske kuće palit'.“ I moj ćaća i Jerko, i odu anamo muslemanskim kućama. Moj ćaća Stipo viko im je: „Nemojte im palit, nisu toji ljudi ništa krivi.“ Oni ništa. Kaže: „'Aj ti svojoj kući, svoj poso radi!“ Nji'ove kuće popalilo, drugi mi došli kući i Jerko kaže: „Moj Stipo, šta je ovo?“ Kaže: „Moj Jerko, zli su znakovi. Ovo nije dobro." Nije Jerko mogo gori u oni prosik unić. Četnici ozgar lete s Orašca, niz onu našu stranu, našim mlinima. I jedan kaže momu ćaći, nas šestero dice i mater.
„Daj pare!“ Kaže on: „Nemam, br'te, kakvi' para! A evo što imam, dat ću.“ Zavuče ruku u džepu, a on nije čekao dok ruku izvuče iz džepe. Odma' je puška plodirka 'vako, pravo u srce i na desnu stranu je izašla potpuz, razvalila velik pendžer. Ruku je svu raznila, samo je na dva mista visilo o koži. Ćaća je materi viko: „Moja Anđe, odriži mi je! Odriži mi je, moja Anđe!“ A mama kaže: „Ne smim!“ I tako su oni tude, onda je moj ćaća tako ranjen uletio u rakite i tu je ležo dva-tri sata. Niko k njemu nije ni došo. 'Vamo su došli četnici, nagrnuli, to je bio oblak. Moja mater obuje moje misne opanke. I jedan doje, pukne je puškom među pleća: „Izuvaj to!“ I ona je izula i ondan je 'nako derso gonio: „Di su ti sanduci? Daj zlato!“ U nje je bilo dosta oni' talira starinski'. Kaže, „Podilit će ovo 'ćerama.“ I kad, oni su sve pokupili i odnili i onda su počeli taj sanduk palit i to sve. Doje jedan drugi pa ga ugasi, toju večer. I ondan kad je bilo jedno četeri sata iza toga, a oni su došli oko jedno tri sata do četeri posle podne k nama, moj jedan brat bio, i ode on vidit je l' mu ćaća živ. Kad doli on kaže: „Kaži Anđi nek me doje izvuć iz vode.“ Voda je išla, to su bile rakite i mlini su tude bili. I onda je otišla mater i izvukla ga je, nek nije u vodi. I ondan, kad je se počelo onoćavat, kiša je udarila. I onda je otišla i malo se oni razašli, kako je kiša udarila, ona je otišla i izvela ga je u kuću. I posle togan doje jedan četnik, a bio mi brat od jedno osamnest do devetnest godina, Mato.
On je dvacet treće godišće, pa eto kol'ko je imo godina. I onaj, i jonda kaže jedan: „Moja majko, da ti je od čelika, ne mere ti ostat.“ I šta je moja mater učinila, sve one postelje starinske i one rute, sve mi na njega stavili, samo mu ostavili malo nek more dijat. I do uj'tro. I jopet je jedan drugi, oni je isti došo i kaže: „Majko, di ti je oni momčić?“ Kaže mama: „Evo u rutama.“ Kaže: „Ako igdi ima malo 'šenična brašna, ja ne uzimam sam, nek mi malo naje i donesi mi, evo gori Čuljkovoj, evo gori ovim kućama.“ A to je bila Čuljkova kuća i mlini. I onda su oni gori, kaže: „Nek mi iznese i propratit ću ga ja.“ I tako sam ja otišla u mlin i našla malo u budžacim, ono je sve iznilo, i malo u budžacim znala di je ono 'šenično brašno sta'lo. I njemu pokupim oni škrapuč 'ercegovački, nema ni u što drugo, što je se sir noso, i dadnemo i on je njega propratio gori u oni veliki prosik, prama Pavlićima. I onda se povratimo, to mi, šta ćemo i došli, palit će kuću, a ćaća mi je tude u kući. Kaže: „Izvedi ga, izabrza! Izvedi to iz kuće! Nek ne gori ovde!“ I mi ga izveli. Ćaća kaže: „Ist'rajte oni kukuruz i ja ako i umrem, dica će kruva 'ist.“ I tako su ćaća i Mato zamakli. Kad, mi se nadamo on će doć, kad sutra, utorak iza podne, Mato bane i pokojni Petar k nama u grudama. Vraćaju se oni, to je već utorak. Kaže mama: „Šta je, moj Mato?“ Kaže: „Moja mama, umro je. Šta je bilo na njem, bilo. Mi smo ga ukopali u tribiško groblje.“ Bio je neki Revenić, a ne znam dobro kako mu je ime. Revenić ga je ukopo. I Jercegovac gori bio na planini. I ondan tako se kukalo, plakalo i vazda se stra'ovalo, vazda se gonilo, vazda bilo ljude iza togan, to je bilo četeres' druge, a pokonjeg Petra Čuljka i jednog Matu Miloša...
Samo malo! Znaš li još što su četnici tu radili?
A šta su radili!? Di je god ko bio, nondan pobilo i poklalo, ženskadiju je silovalo...
Možeš li nešto više reći o tom? O tome jako malo žene pričaju.
Ja, ono je žene gonilo, cure, mlade i silovalo ji', a to nije jedno, nego po troje-četvero se izmini i pušći, ono isto ševelja, da Bog sačuva. Jeto i ovdan je bilo. Kazivale bi da je silovalo dvi-tri cure ondan. Kad sam ja izašla, moja bi svekrva kazivala. Dvi-tri je cure silovalo, ovu N.N. (Šimu) s Mluše i tako, nekoliko!
Ali o tome se šutjelo?
A šutilo se, šta ćeš ti?! Cure...otišlo se, nije niko drage volje. Kud ćeš mećat curi granu na put, a znali su i ti koji će je vodit, znalo je, čulo je se, al' šta će? Nije ona dragovoljno išla k njima. Muke nat'rale i tako je to bilo. A to je bilo žalosno, da Bog sačuva. To je svagdi, i kod nas doli. I ovde moji pričali, kad sam izašla, kako su vikali. Oni jedan reko: „Ma što je se ona Radinica naburečila?“ Mlada bila. I mojoj svekrvi jedan reko: „Ma nek ono skidiva sa sebe, svi je đavli digli!“ Jedan četnik, i jopet bilo ljudi među njima. „Od nje će svašta bit'“. I onda je se ona sve skinila što je dobra odića na njoj bila. Obukla što ne velja ni za šta. I tako, imala dite i dite pritiskla uza se i nije nikud ni vrvala ni 'odala. To sam čula ovde kad sam izašla od svekrve i od svekra i... Iskupila dicu oko sebe i skukala se. Nije nikud išla. Tako su mi kazivali.
Tko je ondje ubijen blizu vas kod mlina?
Znaš šta je? Da ja tebi kažem, onda je u planini dosta svita bilo, pošto je imalo polje i planinu. Gori su pobijeni svi muškarci. Ovdi je pogino Anđanov čovik, Markešić. Onda je Petra ubilo. Onda je jednog Matu Malekinušića, ali to je od partizana. Nosio njima otkup i ubili ga na mostu.
Jesu li četnici palili tamo kod vas?
Jesu sve popalili. Nisu mlina. Pa šta će, ono nad vodom zar bilo. Nisu mline. Kuće jesu. Pobili jesu. Jesu i pojate, i naša je izgorila. Jesu. Plaste, pojate, di je god šta bilo. Sve je to paljeno. Nonde u nas, Šunje u planini bile i oni su gori izginuli. Bilo ih je četeri brata, svi su u planini izginuli, a kuće su nonde bile, ništa priko mosta našega što je se prilazilo. Nji'ovo je sve popaljeno. Ništa nije ostalo. Bila ih čet'ri brata, svaki je imo ponešto, pa je napola. More bit da su dva i dva na pola bili. A samo je popaljeno sve.
I oni gore pobijeni?
A oni gori pobijeni, gori je sve popaljeno. I eto, bili se malo jope' naselili i jope' eto potop došo i to se sve porušilo.
Anto Jeličić / RPortal.eu
Kate, molim te, pokušaj opisati sjećanja na dolazak četnika u Proslap i stradanja obitelji Selak.
E, da ti kažem, kume Ante! Ja sam onda bila Kate Selakova i ja sam te četnike dobro upamtila. Bilo mi je petnest puni' godina, šesnestu sam pot'rala. I onda, kad su četnici k nama došli, doje Jerko Pavlić (Jerko Pavličević, ubili ga čretnici 8. listopada 1942) i dvojicu dovede i jedan kaže nama: „Ne bojte se vi, 'Rvati, nikoga!“ Kaže ovaj: „Samo ćemo partizanske kuće palit'.“ I moj ćaća i Jerko, i odu anamo muslemanskim kućama. Moj ćaća Stipo viko im je: „Nemojte im palit, nisu toji ljudi ništa krivi.“ Oni ništa. Kaže: „'Aj ti svojoj kući, svoj poso radi!“ Nji'ove kuće popalilo, drugi mi došli kući i Jerko kaže: „Moj Stipo, šta je ovo?“ Kaže: „Moj Jerko, zli su znakovi. Ovo nije dobro." Nije Jerko mogo gori u oni prosik unić. Četnici ozgar lete s Orašca, niz onu našu stranu, našim mlinima. I jedan kaže momu ćaći, nas šestero dice i mater.
„Daj pare!“ Kaže on: „Nemam, br'te, kakvi' para! A evo što imam, dat ću.“ Zavuče ruku u džepu, a on nije čekao dok ruku izvuče iz džepe. Odma' je puška plodirka 'vako, pravo u srce i na desnu stranu je izašla potpuz, razvalila velik pendžer. Ruku je svu raznila, samo je na dva mista visilo o koži. Ćaća je materi viko: „Moja Anđe, odriži mi je! Odriži mi je, moja Anđe!“ A mama kaže: „Ne smim!“ I tako su oni tude, onda je moj ćaća tako ranjen uletio u rakite i tu je ležo dva-tri sata. Niko k njemu nije ni došo. 'Vamo su došli četnici, nagrnuli, to je bio oblak. Moja mater obuje moje misne opanke. I jedan doje, pukne je puškom među pleća: „Izuvaj to!“ I ona je izula i ondan je 'nako derso gonio: „Di su ti sanduci? Daj zlato!“ U nje je bilo dosta oni' talira starinski'. Kaže, „Podilit će ovo 'ćerama.“ I kad, oni su sve pokupili i odnili i onda su počeli taj sanduk palit i to sve. Doje jedan drugi pa ga ugasi, toju večer. I ondan kad je bilo jedno četeri sata iza toga, a oni su došli oko jedno tri sata do četeri posle podne k nama, moj jedan brat bio, i ode on vidit je l' mu ćaća živ. Kad doli on kaže: „Kaži Anđi nek me doje izvuć iz vode.“ Voda je išla, to su bile rakite i mlini su tude bili. I onda je otišla mater i izvukla ga je, nek nije u vodi. I ondan, kad je se počelo onoćavat, kiša je udarila. I onda je otišla i malo se oni razašli, kako je kiša udarila, ona je otišla i izvela ga je u kuću. I posle togan doje jedan četnik, a bio mi brat od jedno osamnest do devetnest godina, Mato.
On je dvacet treće godišće, pa eto kol'ko je imo godina. I onaj, i jonda kaže jedan: „Moja majko, da ti je od čelika, ne mere ti ostat.“ I šta je moja mater učinila, sve one postelje starinske i one rute, sve mi na njega stavili, samo mu ostavili malo nek more dijat. I do uj'tro. I jopet je jedan drugi, oni je isti došo i kaže: „Majko, di ti je oni momčić?“ Kaže mama: „Evo u rutama.“ Kaže: „Ako igdi ima malo 'šenična brašna, ja ne uzimam sam, nek mi malo naje i donesi mi, evo gori Čuljkovoj, evo gori ovim kućama.“ A to je bila Čuljkova kuća i mlini. I onda su oni gori, kaže: „Nek mi iznese i propratit ću ga ja.“ I tako sam ja otišla u mlin i našla malo u budžacim, ono je sve iznilo, i malo u budžacim znala di je ono 'šenično brašno sta'lo. I njemu pokupim oni škrapuč 'ercegovački, nema ni u što drugo, što je se sir noso, i dadnemo i on je njega propratio gori u oni veliki prosik, prama Pavlićima. I onda se povratimo, to mi, šta ćemo i došli, palit će kuću, a ćaća mi je tude u kući. Kaže: „Izvedi ga, izabrza! Izvedi to iz kuće! Nek ne gori ovde!“ I mi ga izveli. Ćaća kaže: „Ist'rajte oni kukuruz i ja ako i umrem, dica će kruva 'ist.“ I tako su ćaća i Mato zamakli. Kad, mi se nadamo on će doć, kad sutra, utorak iza podne, Mato bane i pokojni Petar k nama u grudama. Vraćaju se oni, to je već utorak. Kaže mama: „Šta je, moj Mato?“ Kaže: „Moja mama, umro je. Šta je bilo na njem, bilo. Mi smo ga ukopali u tribiško groblje.“ Bio je neki Revenić, a ne znam dobro kako mu je ime. Revenić ga je ukopo. I Jercegovac gori bio na planini. I ondan tako se kukalo, plakalo i vazda se stra'ovalo, vazda se gonilo, vazda bilo ljude iza togan, to je bilo četeres' druge, a pokonjeg Petra Čuljka i jednog Matu Miloša...
Samo malo! Znaš li još što su četnici tu radili?
A šta su radili!? Di je god ko bio, nondan pobilo i poklalo, ženskadiju je silovalo...
Možeš li nešto više reći o tom? O tome jako malo žene pričaju.
Ja, ono je žene gonilo, cure, mlade i silovalo ji', a to nije jedno, nego po troje-četvero se izmini i pušći, ono isto ševelja, da Bog sačuva. Jeto i ovdan je bilo. Kazivale bi da je silovalo dvi-tri cure ondan. Kad sam ja izašla, moja bi svekrva kazivala. Dvi-tri je cure silovalo, ovu N.N. (Šimu) s Mluše i tako, nekoliko!
Ali o tome se šutjelo?
A šutilo se, šta ćeš ti?! Cure...otišlo se, nije niko drage volje. Kud ćeš mećat curi granu na put, a znali su i ti koji će je vodit, znalo je, čulo je se, al' šta će? Nije ona dragovoljno išla k njima. Muke nat'rale i tako je to bilo. A to je bilo žalosno, da Bog sačuva. To je svagdi, i kod nas doli. I ovde moji pričali, kad sam izašla, kako su vikali. Oni jedan reko: „Ma što je se ona Radinica naburečila?“ Mlada bila. I mojoj svekrvi jedan reko: „Ma nek ono skidiva sa sebe, svi je đavli digli!“ Jedan četnik, i jopet bilo ljudi među njima. „Od nje će svašta bit'“. I onda je se ona sve skinila što je dobra odića na njoj bila. Obukla što ne velja ni za šta. I tako, imala dite i dite pritiskla uza se i nije nikud ni vrvala ni 'odala. To sam čula ovde kad sam izašla od svekrve i od svekra i... Iskupila dicu oko sebe i skukala se. Nije nikud išla. Tako su mi kazivali.
Tko je ondje ubijen blizu vas kod mlina?
Znaš šta je? Da ja tebi kažem, onda je u planini dosta svita bilo, pošto je imalo polje i planinu. Gori su pobijeni svi muškarci. Ovdi je pogino Anđanov čovik, Markešić. Onda je Petra ubilo. Onda je jednog Matu Malekinušića, ali to je od partizana. Nosio njima otkup i ubili ga na mostu.
Jesu li četnici palili tamo kod vas?
Jesu sve popalili. Nisu mlina. Pa šta će, ono nad vodom zar bilo. Nisu mline. Kuće jesu. Pobili jesu. Jesu i pojate, i naša je izgorila. Jesu. Plaste, pojate, di je god šta bilo. Sve je to paljeno. Nonde u nas, Šunje u planini bile i oni su gori izginuli. Bilo ih je četeri brata, svi su u planini izginuli, a kuće su nonde bile, ništa priko mosta našega što je se prilazilo. Nji'ovo je sve popaljeno. Ništa nije ostalo. Bila ih čet'ri brata, svaki je imo ponešto, pa je napola. More bit da su dva i dva na pola bili. A samo je popaljeno sve.
I oni gore pobijeni?
A oni gori pobijeni, gori je sve popaljeno. I eto, bili se malo jope' naselili i jope' eto potop došo i to se sve porušilo.
Anto Jeličić / RPortal.eu
