I što god tko traži i nalazi, tako i Iviš, nabasao na curu spremnu za razgovor.
Sezona završila, Iviš se sprema poći kući ali mu je sve nekako žao, a ni njoj nije baš pravo što Iviš ode.
No, tješi je on, vratit ću se ja, ne boj se, samo ti mene nemoj zaboraviti…
Nosi te đava, pa ko bi te zaboravija kad si mi tako ušušan, odgovara mu ona uz kiseli osmjeh koji bi trebao značiti kako mu baš i ne vjeruje da će se vratiti, ali eto.
I zaista, čim je opet došla sezona eto ti Iviša pravo na staru adresu.
Odsjeo kod starog gazde koji mu je i posao dao pa je Iviš prionuo na posao, valjda željan posla?
Ali čitav dan je bio nemiran, prepun misli, pa čak i crnih slutnji!?
Jedva je čekao večer pa da ode vidit svoju dalmatinku, kako joj je od milja tepao.
Pri pomisli na nju razvukao bi osmjeh od uha do uha, ali bi u trenu postajao ozbiljan jer bi mu dolazile misli; što ako se udala, što ako ima drugoga, što ako …?
Nikad mu nije bio dulji dan, niti dan sa više iščekivanja i sumnji.
Napokon dočeka i željno čekanu večer te se uputi kući odložiti motiku i malo se umiti pa produžiti do svoje dalmatinke, kako bi joj on tepao.
Nabaci koparan na desno rame i kroz selo pa do kraja jer tamo je bila njena kuća.
Išao je i znojio se, korak je dug godinu, nikad doći,…., i konačno ugleda joj kuću pa ga prođoše trnci.
Kako se više primicao tako mu se više činilo da ga netko gleda, čak mu se činilo da je na trenutak nekoga vidio kako se krije iza zida.
Nije mu se činilo, bila je to ona, njegova dalmatinka, koja je tu baš njega čekala.
Kad su se ugledali potrčaše jedno drugom u susret, i gledali se s nevjericom.
Evo vidiš da sam ti rek'o da ću se vratiti i vratio se, šta je, nije ti drago što me vidiš, aaa?
Ma di mi ne bi bilo drago kad sam cilo ovo vrime samo nate mislila…
Jesi li baš?
Jesam, na moju dušu!
E kad je tako onda te kad pojem kući vodim sa sobom jer i ja sam samo o tebi mislio.
Proleti ta sezona ko tica, evo ti dana kad se triba poći.
Bilo je u tom selu i u susjednim selima još momaka Ivišovih susjeda pa ih on pozva da mu budu svatovi u povratku kući jer on će vinčat i povest kući svoju dalmatinku.
Svi su mu se rado odazvali, i tako i učiniše, vinčaše se i povedoše je u Ramu.
Kad su izišli kući napravili su pir i krenuli u novi život, živjeli su u ljubavi ali im Bog uskrati djecu, no, ni to ih nije obeshrabrilo, bili su sretni i veseli i jako cijenjeni u selu.
Ona je posebno volila dicu pa je vazda u njihovoj kući bilo puno tuđe dice, a ona bi im spremala sve moguće poslastice.
Iviš je bio cijenjen majstor pa je većinu vremena provodio radeći uokolo kod drugih na nadnicu.
No, nije Iviš bio poznat samo po majstorluku i dobroti već i po tome što je najbolje prdio u čitavom kraju.
Tako je dalmatinka pričala, kad moj Iviš prdne u kući sve tave igraju za gredom, a kašike zveče u krošnjici.
Poslije svakog njegovog prda u kući uslijedio bi njezin komentar; Ivo-vo, pomaži brke…, on bi ponovo odadro ko ždribac i reko bi joj; oću, oću i svoje i tvoje, na što bi uslijedio veseli smijeh njih obadvoje.
