Rama

Jednom davno reče meni ćaća:
Od Rame ti ništa lipše nije!
Srce mene uvik do nje vraća,
a oko mi bistru suzu skrije!

Najlipše tu proveo sam dane,
iako, bili smo siroti.
Kad je vidi,cili svit stane
i divi se njezinoj lipoti .

Ko da Bog stvorio je za se’
ljubomorno od ljudi je krio,
dok je Šćit i jezero krase,
najlipše snove u Rami sam snio .

Ali život tužne priče piše,
po cilom svitu Ramu raseliše
vriska dice ne čuje se više
i ramske pisme kao da su tiše!

Al se ne da slomit moja Rama,
sama svoje teško brime nosi .
I kad često ostala bi sama
nevoljama s ponosnom prkosi!

Ni moj ćaća s nama više nije.
Njegove riči svete su za me!
Pa mi oko često suzu skrije
jer ništa lipše ne vidi od Rame!

               Velimir Velo Raspudić