I šta ću, nema mi druge, svratim, pozdravim babu Katu, a ona me ponudi rakijom dok kava bude gotova, evo pristavila sam je veli dok se vraćala iz kuće noseći bocu s rakijom i dvije čaše, sebi i meni.
Sjeli smo i čekali da voda provrije, započeli razgovor, zapravo to je više bio Katin monolog, a ja sam bio osuđen na slušanje i samo povremeno potvrđivanje kad bi ona to od mene tražila. Pošto sam ja generacijski blizu jednom njezinom sinu, a bili smo prijatelji i družili se dok on nije otišao u tuđinu.
Vidiš bolan, evo ja sama, a bilo nas je puna kuća i eto samo ja ostala. Sićam se dobro tih šezdesetih godina kad je moj čovik, tvoj ćaća i ostali iz sela otišli u Njemačku zaraditi štogod. Svi su redom išli, povukli bi jedni druge, a i para je đavo, neda mira.
I eto, zaradiše pare, napraviše kućetine, dicu spremili po školama, sve se razašlo, evo od svojih šest sinova i tridesetero unučadi ja sama, nigdi nikoga.
Njiju su otirali u tuđinu jer ovde nije bilo mista ni posla za njiju, bilo je priči.
Onda je došo rat, vi u rat i mlati se, mislili smo da će kad prođe rat biti bolje, da će biti posla za vas koji ste ratovali, ali je vraga!
Vratiše se oni što su bili pobigli pa uletiše u poso, a vi opet priko bila svita!
Eno vidi mojih sinova, od njih šest pet je bilo u ratu, a sad su svi po bilom svitu.
Dobro onaj što je odma otišo u Njemačku on se skućio gori, a ostali pasu tuđinu, a vidi kuća što im je ćaća napravio.
Ma šta je fajde od kuća, triba se od nečeg živit, ne mogu se zidovi zagrizati.
Reci je li tako?
Kaži ako lažem?
Onda se nije moglo doći do posla od Osmića i ostali prdonja što su ih zvali narodni heroji, oni su bili priči, i ne samo oni, svi koga su oni priporučili.
Ma i danas ti je isto, evo vidi i danas se zapošljavaju samo probrani, a vikali su da će najpriči biti oni što su ratovali, a nu sada!?
Eno vidi, sve po trojica iz kuće se zaposliše, a ćaća im metka nije opalio. Vas je opet priko bila svita, ako opet zatriba ratovati zvat će vas, ma ne triba vas ni zvat, vi će te doći sami,a oni će opet na punktove!
I aje ti meni kaži šta je to, je li to pravda?
Izgleda, bože mi prosti, ko da je i Bog od vas digo ruke, Bože mi prosti.
Cili sam rat bila ovde i čekala sa očenašima u ruci sinove da se vrate iz rata, fala dragom Bogu svi su živi i zdravi, šta sam pusti očenaša izmolila da mi dragi me Bog sačuva, i eto sačuvo ih, fala mu velika.
Eno moj Ante zapovido svima, svi ga slušali, a on sada u Dubrovniku sa ženom i dicom, doli zida i pati se, a oni što su bižali svi u penzijama ili rade.
I jeste vikali samo Hrvatska, sve za Hrvatsku, a vidi sada ni Hrvatska nije ni H od Hrvatske, a kamo li ovo ovde.
Oni što su vas vodili na saslušavanja i danas se pitaju, a vi kud koji mili moji.
Ma vidim ja da vama nije lako, eto gledam i tebe skoro svaki dan, a kad moji dođu kući pa ja vako počmem oni samo reknu, dobro stara, bit će bolje, sve će biti dobro.
Ma biće vam jadno i čemerno, eto kakvo će vam biti, vi u rovove oni u urede, vi u tuđinu oni u urede, ja da sam na vašem mistu ja bi šćap u ruke i svu tu bandu istirala iz ureda, ajte vi malo na bauštelu.
U jadna ti sam uvriće mi voda, skoči se Kate i ode zasuti kavu.
Vratila se i nalila nam u šalice te me upitala; je li vako, jesam li u pravu, reci štogod, što samo šutiš?
Je tako je, upravu si, rekoh joj i srknuo sam golem cug fine mirisne kave.
Ostatak vremena smo šutili i pili kavu, tek bi se s vremena na vrijeme pogledali i opet tišina.
I na kraju je Kate prekinula tišinu zaključkom, ma ja, samo vi šutite i trpite, a vrime leti, dica vam po bilom svitu, vi po svitu, a oni se baškare..,stara bi čeljad rekla, dobar i budala na istoj deredži,(ma što to značilo)!
Ja jo velim, providit će Bog Kate, a ona će meni, oće, oće, samo vi čekajte, a nekima je već providio!
Ivan Filipović
