Ankica Šarčević je osvojila prvo mjesto na natjecanju za kratku priču ogranka Matice hrvatske u Širokom Brijegu. Priča nosi naslov Između pepela i proljeća.
Njezini naslovi prethodno osvojenih priča su: Rama je čaša povijesti puna, Potop Rame i ljubavi, Grumen zemlje u džepu.
Svojim naslovima i sadržajem priča dira u dušu i srce svakog Ramljaka oživljavajući slike stvarnih događaja iz prošlih vremena te ih ispreplećući svojom maštom.
Kako navodi autorica: „Inspiraciju pronalazim u povijesti moga kraja, u ramskim žrtvama, u sudbinama raseljenih obitelji i u snazi žena koje su morale preživjeti nezamislivo.“
Ankici čestitamo i vjerujemo da je ovo tek početak njezinih nagrada i pisanih priča.
Donosimo priču u originalu onako kako je to autorica i sama napisala. Ističemo da autorica svoje priče piše na mobitelu. Stoga, nagrada i prvo mjesto je još više vrijedno.
IZMEĐU PEPELA I PROLJEĆA
Kad su puške četnika konačno utihnule imala sam osjećaj da svaka žena bolje od mene podnosi smrt muža. Iako me znao ponizit i udarit i sjećanja na njegove šake još su me bolila, ipak, donosio je kruv u kuću. Četnici su ga odveli s kućnog praga prid mojim i dičinjim očima. Nikad neću zaboravit ona mračna jutra, mirise izgoreni kuća, pobijene očeve i siročad po selu. Tješilo me da će se svakom vratiti njegovo zlo. Da se bar nekako moglo oslobodit tereta u glavi koji me opsjedo. Moje selo bilo je puno čemera i nesreće. Na livadama ostala rala i drljače, zbunjeni volovi, namočena konoplja, kompiri po crnicama, neizrađeni sepeti, drvena kola, arari, fučije, bukare, stapovi i mišine. Utihnula je svirala i ganga.
Ono što me najviše plašilo su gladna usta moje dice. Nije bilo žita, kukuruza, ničeg... Četnici su mi zapalili sve ono što sam žuljavim rukama stvarala -hranu, štalu, pojatu, kravu...
Godina 1942. bližila se kraju. Sidila bi ispod oraja, kroz polomljene grane sunce bi provirivalo, a ja bi ga pustila da mi miluje lice. Na trenutke bi odlutala i nisam tila otvorit oči. Neću se bojat nit strepit od sutrašnjeg dana. Nažalost, koliko god sam sebi obećavala da ću biti dobro nisam mogla. Trudila sam se zbog dice, svog Stjepana i svog Ivana. Stjepan bi baco kamenčiće po čatranji, prašina mu se lipila po znojavom licu pa bi pogledavo u mene, a ja bi skrivala neizvjesnost u očima. Penjo se po hrastovima i kruškama, a onda bi utrčao u kuću i tražio malo kruva, a bilo je ga sve manje.
Dvogodišnji Ivan došo bi u krilo i tražio da doji. Glavicom bi miriso po ćurdiji i košulji čekajući mliko a nije ga bilo, prazna nidra, prazno srce.
Bila sam gladna jer sam njima čuvala zadnje zalogaje brašna. Jedne nedilje pratar je reko da u Zagrebu primaju dicu na prehranu, dok ne prođe glad. Majke su pristale odvesti dicu sa autobusom do Sarajeva pa vlakom do Zagreba. Znala sam da je to spas, ali mi se činilo ko da mi netko iz ruku uzima srce. Rekla sam Stjepanu da mora ići, nema druge.
- Oćeš li ti bit sa mnom? - pito je uplašeno.
- Oću. - slagala sam mu i izašla prid kuću da ne vidi da plačem. Na trenutke mi se činilo da su se sve zle sile urotile protiv Rame, ko da nas je Bog nečim lošim obilježio. Stari autobus, iznutra ladan i zadimljen, s izlizanim sjedalima i prozorima koji su se jedva zatvarali, vozio nas prema Sarajevu dok su žene u krilu držale dicu, slušajući kašalj jedne curice i plač malog dječaka. Vlak nas je vodio dalje u Zagreb, u nepoznato. Sidile smo u tišini, svaka sa strahom koji nije tila izgovorit. Pun vlak ramske sirotinje, gladni usta i pogleda bez nade... Neka dičica nisu imala ni godinu.
Kad smo stigli, uvela sam Stjepana unutra. Siromaštvo se osjećalo s naše narodne nošnje, obuće, suknene torbe... Trudila sam se da budem hrabra, tako će i njemu bit lakše. Cilim putem sam mu lagala da ću i ja ostat.
Jedan mršavi čovik otvorio je vrata, cili hodnik je odzvanjo od udaraca njegovi crni cipela od pod betona. Šapnula sam mu da sam dovela dite na prehranu, da mu nemam šta dat pojist i bit ću sretna ako ga neko uzme.
Bila sam svjesna da ga možda više neću vidit, ali bar će imat kruva.
- Mislim da ću ga povesti k sebi kući. - reko je glasno.
- Molim vas da ga čuvate, da ne zaboravi odakle je, nek mu ne bude ladno i nek bude sit. - govorila sam drhtećim glasom.
- Najprije ću mu kupit nešto za obući i obuti, on je skoro bos. - reče i pogleda mog Stjepana od glave do pete.
- Znam, al i ti opanci su mu ćaćini bili, nema drugi. - odgovorila sam žalosno.
Lagano sam gurnula Stjepana do tog čovika, a on se ukočio, gledo u pod i stidio se. Osjećala sam se kao da mi neko trga pola duše, stiska srce u šaci i ne želi pustiti. Stjepan je stisko svoj mali znojavi dlan u mome. Skužio je on da me možda vidi zadnji put.
- Ajde sad sine, mama će se vratiti, idi štogod pojdi. - govorila sam mu i milovala ga po ramenu, svjesna da ga "poklanjam", možda zauvik.
Ušli su unutra i zatvorili vrata. Kroz zamagljen prozorčić sam vidila kako ga druga dica gledaju, promatraju mu staru robu, suknene čorape i velike opanke. Iz prostorije u koju su ušli dopirao je miris kuvani kompira, luka i kupusa. Stjepan se okreto, tražio me pogledom, a ja sam samo izišla iz hodnika i pričala sama sa sobom.
Vratila sam se u vlak. Suze su mi samo tekle niz lice, padale po poderanom pregnjaču i tetoviranim rukama. Osjećala sam se ko da mi je neko na leđa stavio brdo tuge. Vlak je bio prepun ramski žena – njihovih uzdaha koji su se lomili u tišini, ranjeni duša i očajni pogleda. Glave umorne i omotane ramskim krpama, naslonjene su na prozore, tražeći smisao ovakva života. Svaku od nas, pa i mene, tješilo je samo da će naša dičica imat šta pojist.
- Isuse , samo mi daj snage. - šaptala sam gledajući u beskrajno ravna maglovita polja dok smo napuštali Zagreb. U noći bi se probudila i mislila na svoga Stjepana. Imala sam osjećaj da mu je ladno, da plače za mnom i čeka kad ću ga uzet, a ne zna da sam ga dala, da me možda više nikad neće vidit. Onda bi ustala, nadvirila se na bešiku i promatrala svog Ivana. Sve više je sličio na ćaću. Vatra s ognjišća obasjavala je bešiku i raspelo iznad prozorčića.
Jednu večer dok sam pored ognjišća prela vunu, čula sam ljudske korake isprid kuće. Neko je pokuco na vrata.
Ušo je Marko, momak kojeg sam ranjenog sakrivala od četnika.
- Marija, donio sam ti malo brašna. - reče i pogleda mi u oči.
- Fala ti, ko da si znao da skoro nemam za kruva.
Ajde sidi malo.
Pili smo čaj od koprive i pričali grijući se pored vatre.
- Moji na Mluši su bili pošteđeni od četnika pa je ostalo puno brašna i žita. Ćaća je reko kad krenem na Maglice da podilim udovicama. - pričo je smireno.
- Neka, sevap ti je. Jesi ozdravio?
- Eh, lako je izličit rane, al kako izličit misli iz glave.
Nekad se pitam kud baš taj dan da krenem na Maglice i stradam. Ćaća me poslo da sa sanima i volovima otram brašno do Čuljka. Taman kad sam izašo četnici su upali iz šume i zaustavili me. Harali su po kućama, tražili zlato, palili ambare sa žitom i kuće.
Znaš i sama, šta da ti pričam. Onaj trenutak kad su sve nas muške izveli na poljanu i krenuli pucati osjetio sam kako me metak udara u rame i izaziva užasnu bol.
Pao sam, al bio sam živ. Ne mogu ti ispričat koje bolove sam trpio a nisam smio mrdnuti, glumio sam smrt. Jedan četnik gazio je po mrtvim tilima, udaro zelenim čizmama po našim nogama, leđima i glavama da se uvjeri da više niko ne diše. Ja sam i dalje nepomično ležo ali mislio sam, šta ako mi čuje srce kako udara.
Onda su sili i počeli pivat pored dvadesetak mrtvaca. Pili su rakiju koju su ukrali iz tuđi kuća. Grizao sam kaput jednog čovika čija ruka je pala po mome licu u trenutku pucanja i tako malo bolove olakšo. A četnici su i dalje pivali, slavili i dogovarali se, kud dalje. Jedan im je reko da idu silovat žene, pa su se opet smijali. Pokupili su oružje, boce i otišli. Malo sam otvorio oči i vidio da nema nikog. Nekako sam se digo na kolina, krv iz ramena natapala je bilu anteriju i suknene čakšire.
Svi moji rođaci i komšije ležali su mrtvi ispred mene, tvoj čovik također. U selu je vladala teška tišina. Ne sićam se s koga sam skino koparan da obučem. Otpuzo sam do šume i sakrio se.
Ne znam šta mi je bilo gore, mrak, glad, ladnoća ili bolovi. Negdi je mirisala kruška, okreto sam glavu, al je nisam vidio. Nisam smio šuškati, jaukat ni disat od straha da me ne nađu. Stavio sam ruke u džepove da se zgrijem i u džepu nađem krušku. Spasila me.
Na kraju sam skoro pužući došo do tvoje kuće jer je bila najbliža. Svaki zvuk šuštanja lišća bio mi je neprijatelj.
-Sidila sam u tišini kuće, kad je neko pokuco na vrata; otvorila sam i ugledala tebe prljavog i krvavog, s očima koje su govorile da bježiš od smrti.
- Ne znam šta si mi stavljala na ranu al bolovi su popustili, zato, dok god mogu nećeš biti gladna.
- Fala ti. Bilo me samo stra doći će četnici i naće te u mojoj kući al otišli su dalje. Ako mi neko ne pomogne, morat ću ić prosit, brašno mi je najpotribnije.
- Eto, tako ti je to bilo. Opet, fala Bogu pa mi je dao novu nadu. Ne vridi pričat o prošlosti niti se stalno vraćat na ono što je bilo.
Stjepana si odvela na prehranu? - upita, samo da prekine priču o ratu.
-Jesam. Ostavit dite nekome da mu da komad kruva je bol koju ti ja opisat ne mogu. Da imam imalo više brašna i žita nebi ga dala. Jadno moje dite.
- Znam Marija, ali kako bi ti bilo da ga gledaš po kući gladnog? Bolje je ovako. Preko šesto dice je otišlo iz Rame, nije sam. Proće i glad, vidit ćeš da oće.
-Stalno razmišljam koliko su ljudi zli. U nekoliko sati cili život ti unište. Nas, narod koji živi od svoje dvi ruke, narod koji je najbliže Bogu... Nastala je šutnja.
Marko je gledo u ognjišće, dolaf, verige, bešiku, lopar i prazan čanak. Gledo je u siromaštvo.
Vrime je nekako prolazilo, teško je bilo pronać volju za bilo što, a moralo se. Ništa o svome Stjepanu nisam znala. Dolazilo je proliće, priroda se pobrinula da se izvučemo iz kuća, da nam pokaže kako se iznova može procvitat. Ispod hrastova bi prela konoplju i ljuljala bešiku. Vitar bi lagano ljuljo ramske košulje na štriku i nosio latice maslačka po guvnu. Zafaljujući Marku bilo je dosta lakše i ko da je u mojoj glavi počelo proliće.
Bližio se Uskrs, prala sam na potoku narodnu nošnju kad je jedna žena dovela konja na vodu.
Zastala je, malo smo pričale. Rekla mi je da je išla vratit svoje dvoje dice iz Zagreba s prehrane jer su se razbolila i da je vidila mog Stjepana.
Kad je to rekla, spustila sam pratljaču i ladnim rukama se ufatila za lice.
-Kako mu je, jel mi dobro dite moje, kako živi?
-Uzeo ga neki čovik, čuva mu krave, pomaže u poljoprivredi, nije lako, mora se dobro naraditi za komad kruva.
- Pa što mi ga nisi povela! - izvikala sam se na ženu ko da mi je ona kriva.
- Di ću ti ga povest, jedva kruva imaš. - odgovorila je i nastavila put.
Nisam se usudila reći da sada imam brašna, žita i svega što nam treba, niti spomenuti Marka, ko da bi svaka riječ mogla poljuljat ono malo mira što ga imam.
Tu noć sam sanjala puno krava, maglovita polja, dite kako boso trči za teladima i kravama.
Ja bi jedva čekala da Marko dođe i skrati duge noći pored fenjera. Ljutila bi se na sebe kad bi legla i mislila na tog momka. Svaki put kad bi on došo ja sam se osjećala da živim, da se probudi žena u meni. Nisam odma znala šta mi se događa. Uhvatila bi sebe kako osluškujem korake niz put, kako podižem pogled čim netko zakuca na vrata. U njegovoj blizini nisam se osjećala krivom, niti strepila da li će me udarit, ponizit i gurnuti moje tilo u zid. Samo sam prvi put nakon dugo vremena osjetila da mi srce ne kuca od straha ili navike, nego od nečeg tišeg i toplijeg.
Žene iz komšiluka nisu mi dolazile, svaka je deverala kroz vrime sa svojom tugom i guremom. Bojala sam se da će primjetit da Marko dolazi, da će vidit tragove opanaka u snigu, pa će cilo selo pričati o meni.
Bila je subota večer kad je Marko opet došo, nadvirio se na bešiku i promatro Ivana. Nikad nije ušo u kuću ako prvo nije pito da li mi smeta. Nosio je pune ruke hrane, a ja sam se stidila i osjećala ko da sam mu teret.
- Nemoj više dolaziti, ne donosi brašno, ni sir, ni ništa, pročut će se pa će cile Maglice o meni pričati i osuđivat me. - rekla sam ljuto kao da je on nešto kriv.
-Znam, al ja ću opet doć i svaki put ću jedva čekat da dođem i da te vidim. - odgovorio je.
Sva krv iz tila mi je navrla u obraze. Sidio je pored mene na klupi, tišina nas je obavijala poput teškog pokrivača. Srce mi je ubrzano kucalo, a nisam znala šta reći. Tada me pogleda, i u njegovim očima vidjeh svu iskrenost svita.
-Znam da nisam tvoj prvi izbor, da nosiš bol i sjećanja ali želim s tobom provest život. Želio bi te oženiti, dovesti sebi i tebe i dicu. I pusti selo, žene iz sela jesu jezičave al nisu zlobne ni zavidne.
Nisam mogla odma progovorit, osjećala sam neku čudnu, novu nadu.
-Ako me oćeš takvu kakva jesam, s prošlošću i ranama, ja bi pošla s tobom.
-Ne nudim ti zaborav, nego mir. Ne obećavam sreću svaki dan, ali obećavam da ćeš u mojoj kući imat misto i da nikad nećeš doživit da dignem ruku na tebe.
Tada sam znala da je to dovoljno.
Bio je osmi misec kad sam u pratnji Marka došla na misu. Vodila sam Ivana za ruku. Šćit je vrvio od žena u naravnim košuljama, ramskim krpama i opancima. Neke su me gledale, ne znam što su mislile, da li su me osuđivale, zavidile ili hrabrile. Miris svića ispunio je crkveno dvorišće. Kad je misa završila, začuo se žamor, žene su se počele dizati s kolina, krstit i spominjat Gospu, te trčati van drvene barake u kojoj se misa služila.
- Šta je ženama? - upitala sam jednog starca koji je klečo do mene.
- Pa nešto dice se vratilo s prehrane. - odgovorio je i rukom pokazo prema jednom autobusu koji je upravo stigo na Šćit.
Ustala sam se, prekinula molitvu, uhvatila Ivana za ruku i potrčala do autobusa. Nisam znala da li da se nadam svom Stjepanu ili ne. Žene su se zgrnile, izvirivale, čekale... Vrata su se otvorila, izašo je najprije jedan pratar, te jedno po jedno dite izvodio vani.
Počeo je plač žena, al onaj sretni, olakšavajući.
- Sine, sine !!! - vikala je neka žena iza mene. Druga je uhvatila za glavu jednu curicu i ljubila.
Jedna časna sestra iznese dite koje još nije bilo prohodalo.
- Ko mu je mater? - upita glasno i razgleda po narodu.
Neka niska i rumena žena prepozna svoju ćer po ožiljku na licu i reče: " To je moje dite"! - progura se kroz narod i trznu ga časnoj sestri iz ruku. Ko što ovca prepozna svoje janje, tako je i ta žena prepoznala svoje dite. Ljubila ga, pa skinula ćurdiju, baci je po ledini ispod jedne šljive pa leže svoju malu ćer na nju.
- Ne gurajte se žene, vratilo se samo nešto dice. - reče pratar. Nažalost, neku dicu su trajno posvojili ljudi u Zagrebu, nešto je umrlo čuvajuć stoku, a neka su ostala i dalje na prehrani.
Ja sam očajno povirivala iza ramski krpa na glavama žena. Od vikanja, plača, crkvenog zvona i zvona terkija ništa nisam čula. Mog Stjepana nije bilo. Jel baš on taj koji je umro? Jel njegovo slabo i iznemoglo tilo ostalo negdi pokislo? Ili je možda ljut što sam mu onda slagala da ću ostat pa nije tio doć? Čvrsto sam držala Ivana za mokar i znojav dlan. A onda, kad sam skoro izgubila nadu na vratima autobusa pojavio se moj Stjepan. Stajo je zbunjen, držeći torbu u ruci.
- Sine moj, sine! - počela sam ga dozivat i mahat rukama. Ugledo me i dotrčo gurajući se kroz žene, vičući: "Majko, majko" ! Miriso je na sapun i tuđu kuću, tuđe sve, al opet je bio moj. Bio je viši, mršaviji, ošišan i bez ičeg ramskog na sebi. Gledo me ko da se boji da ću ga opet pustiti. Svoju glavu naslonio je na moje rame i sio mi u krilo. Prislonila sam ga uz sebe i tiho mu rekla da se više nećemo vraćati na Maglice, jer se mama udala za Marka s Mluše, tamo gdje nas čeka novi krov i mirniji život. Neke majke čija se dica nisu vratila, sile su ispod hrastova, gledale u pod i plakale. Da im je srce od željeza puklo bi. Pratar je obećavo da će i njiova dica doć za koji misec. Pred nama je bio Markov dom, skroman, ali pun mira. Put je bio prašnjav, ali lakši nego svi koje sam dotad prošla.
Kad smo stigli, Marko je otvorio vrata i pustio nas da prvi uđemo. Stajala sam na pragu s dicom i osjetila kako se u meni nešto smiruje. Nisam zaboravila pepeo, nit sam ga mogla zaboravit, al sam znala da sam prvi put nakon dugo vremena, zakoračila u proljeće.
Njezini naslovi prethodno osvojenih priča su: Rama je čaša povijesti puna, Potop Rame i ljubavi, Grumen zemlje u džepu.
Svojim naslovima i sadržajem priča dira u dušu i srce svakog Ramljaka oživljavajući slike stvarnih događaja iz prošlih vremena te ih ispreplećući svojom maštom.
Kako navodi autorica: „Inspiraciju pronalazim u povijesti moga kraja, u ramskim žrtvama, u sudbinama raseljenih obitelji i u snazi žena koje su morale preživjeti nezamislivo.“
Ankici čestitamo i vjerujemo da je ovo tek početak njezinih nagrada i pisanih priča.
Donosimo priču u originalu onako kako je to autorica i sama napisala. Ističemo da autorica svoje priče piše na mobitelu. Stoga, nagrada i prvo mjesto je još više vrijedno.
IZMEĐU PEPELA I PROLJEĆA
Kad su puške četnika konačno utihnule imala sam osjećaj da svaka žena bolje od mene podnosi smrt muža. Iako me znao ponizit i udarit i sjećanja na njegove šake još su me bolila, ipak, donosio je kruv u kuću. Četnici su ga odveli s kućnog praga prid mojim i dičinjim očima. Nikad neću zaboravit ona mračna jutra, mirise izgoreni kuća, pobijene očeve i siročad po selu. Tješilo me da će se svakom vratiti njegovo zlo. Da se bar nekako moglo oslobodit tereta u glavi koji me opsjedo. Moje selo bilo je puno čemera i nesreće. Na livadama ostala rala i drljače, zbunjeni volovi, namočena konoplja, kompiri po crnicama, neizrađeni sepeti, drvena kola, arari, fučije, bukare, stapovi i mišine. Utihnula je svirala i ganga.
Ono što me najviše plašilo su gladna usta moje dice. Nije bilo žita, kukuruza, ničeg... Četnici su mi zapalili sve ono što sam žuljavim rukama stvarala -hranu, štalu, pojatu, kravu...
Godina 1942. bližila se kraju. Sidila bi ispod oraja, kroz polomljene grane sunce bi provirivalo, a ja bi ga pustila da mi miluje lice. Na trenutke bi odlutala i nisam tila otvorit oči. Neću se bojat nit strepit od sutrašnjeg dana. Nažalost, koliko god sam sebi obećavala da ću biti dobro nisam mogla. Trudila sam se zbog dice, svog Stjepana i svog Ivana. Stjepan bi baco kamenčiće po čatranji, prašina mu se lipila po znojavom licu pa bi pogledavo u mene, a ja bi skrivala neizvjesnost u očima. Penjo se po hrastovima i kruškama, a onda bi utrčao u kuću i tražio malo kruva, a bilo je ga sve manje.
Dvogodišnji Ivan došo bi u krilo i tražio da doji. Glavicom bi miriso po ćurdiji i košulji čekajući mliko a nije ga bilo, prazna nidra, prazno srce.
Bila sam gladna jer sam njima čuvala zadnje zalogaje brašna. Jedne nedilje pratar je reko da u Zagrebu primaju dicu na prehranu, dok ne prođe glad. Majke su pristale odvesti dicu sa autobusom do Sarajeva pa vlakom do Zagreba. Znala sam da je to spas, ali mi se činilo ko da mi netko iz ruku uzima srce. Rekla sam Stjepanu da mora ići, nema druge.
- Oćeš li ti bit sa mnom? - pito je uplašeno.
- Oću. - slagala sam mu i izašla prid kuću da ne vidi da plačem. Na trenutke mi se činilo da su se sve zle sile urotile protiv Rame, ko da nas je Bog nečim lošim obilježio. Stari autobus, iznutra ladan i zadimljen, s izlizanim sjedalima i prozorima koji su se jedva zatvarali, vozio nas prema Sarajevu dok su žene u krilu držale dicu, slušajući kašalj jedne curice i plač malog dječaka. Vlak nas je vodio dalje u Zagreb, u nepoznato. Sidile smo u tišini, svaka sa strahom koji nije tila izgovorit. Pun vlak ramske sirotinje, gladni usta i pogleda bez nade... Neka dičica nisu imala ni godinu.
Kad smo stigli, uvela sam Stjepana unutra. Siromaštvo se osjećalo s naše narodne nošnje, obuće, suknene torbe... Trudila sam se da budem hrabra, tako će i njemu bit lakše. Cilim putem sam mu lagala da ću i ja ostat.
Jedan mršavi čovik otvorio je vrata, cili hodnik je odzvanjo od udaraca njegovi crni cipela od pod betona. Šapnula sam mu da sam dovela dite na prehranu, da mu nemam šta dat pojist i bit ću sretna ako ga neko uzme.
Bila sam svjesna da ga možda više neću vidit, ali bar će imat kruva.
- Mislim da ću ga povesti k sebi kući. - reko je glasno.
- Molim vas da ga čuvate, da ne zaboravi odakle je, nek mu ne bude ladno i nek bude sit. - govorila sam drhtećim glasom.
- Najprije ću mu kupit nešto za obući i obuti, on je skoro bos. - reče i pogleda mog Stjepana od glave do pete.
- Znam, al i ti opanci su mu ćaćini bili, nema drugi. - odgovorila sam žalosno.
Lagano sam gurnula Stjepana do tog čovika, a on se ukočio, gledo u pod i stidio se. Osjećala sam se kao da mi neko trga pola duše, stiska srce u šaci i ne želi pustiti. Stjepan je stisko svoj mali znojavi dlan u mome. Skužio je on da me možda vidi zadnji put.
- Ajde sad sine, mama će se vratiti, idi štogod pojdi. - govorila sam mu i milovala ga po ramenu, svjesna da ga "poklanjam", možda zauvik.
Ušli su unutra i zatvorili vrata. Kroz zamagljen prozorčić sam vidila kako ga druga dica gledaju, promatraju mu staru robu, suknene čorape i velike opanke. Iz prostorije u koju su ušli dopirao je miris kuvani kompira, luka i kupusa. Stjepan se okreto, tražio me pogledom, a ja sam samo izišla iz hodnika i pričala sama sa sobom.
Vratila sam se u vlak. Suze su mi samo tekle niz lice, padale po poderanom pregnjaču i tetoviranim rukama. Osjećala sam se ko da mi je neko na leđa stavio brdo tuge. Vlak je bio prepun ramski žena – njihovih uzdaha koji su se lomili u tišini, ranjeni duša i očajni pogleda. Glave umorne i omotane ramskim krpama, naslonjene su na prozore, tražeći smisao ovakva života. Svaku od nas, pa i mene, tješilo je samo da će naša dičica imat šta pojist.
- Isuse , samo mi daj snage. - šaptala sam gledajući u beskrajno ravna maglovita polja dok smo napuštali Zagreb. U noći bi se probudila i mislila na svoga Stjepana. Imala sam osjećaj da mu je ladno, da plače za mnom i čeka kad ću ga uzet, a ne zna da sam ga dala, da me možda više nikad neće vidit. Onda bi ustala, nadvirila se na bešiku i promatrala svog Ivana. Sve više je sličio na ćaću. Vatra s ognjišća obasjavala je bešiku i raspelo iznad prozorčića.
Jednu večer dok sam pored ognjišća prela vunu, čula sam ljudske korake isprid kuće. Neko je pokuco na vrata.
Ušo je Marko, momak kojeg sam ranjenog sakrivala od četnika.
- Marija, donio sam ti malo brašna. - reče i pogleda mi u oči.
- Fala ti, ko da si znao da skoro nemam za kruva.
Ajde sidi malo.
Pili smo čaj od koprive i pričali grijući se pored vatre.
- Moji na Mluši su bili pošteđeni od četnika pa je ostalo puno brašna i žita. Ćaća je reko kad krenem na Maglice da podilim udovicama. - pričo je smireno.
- Neka, sevap ti je. Jesi ozdravio?
- Eh, lako je izličit rane, al kako izličit misli iz glave.
Nekad se pitam kud baš taj dan da krenem na Maglice i stradam. Ćaća me poslo da sa sanima i volovima otram brašno do Čuljka. Taman kad sam izašo četnici su upali iz šume i zaustavili me. Harali su po kućama, tražili zlato, palili ambare sa žitom i kuće.
Znaš i sama, šta da ti pričam. Onaj trenutak kad su sve nas muške izveli na poljanu i krenuli pucati osjetio sam kako me metak udara u rame i izaziva užasnu bol.
Pao sam, al bio sam živ. Ne mogu ti ispričat koje bolove sam trpio a nisam smio mrdnuti, glumio sam smrt. Jedan četnik gazio je po mrtvim tilima, udaro zelenim čizmama po našim nogama, leđima i glavama da se uvjeri da više niko ne diše. Ja sam i dalje nepomično ležo ali mislio sam, šta ako mi čuje srce kako udara.
Onda su sili i počeli pivat pored dvadesetak mrtvaca. Pili su rakiju koju su ukrali iz tuđi kuća. Grizao sam kaput jednog čovika čija ruka je pala po mome licu u trenutku pucanja i tako malo bolove olakšo. A četnici su i dalje pivali, slavili i dogovarali se, kud dalje. Jedan im je reko da idu silovat žene, pa su se opet smijali. Pokupili su oružje, boce i otišli. Malo sam otvorio oči i vidio da nema nikog. Nekako sam se digo na kolina, krv iz ramena natapala je bilu anteriju i suknene čakšire.
Svi moji rođaci i komšije ležali su mrtvi ispred mene, tvoj čovik također. U selu je vladala teška tišina. Ne sićam se s koga sam skino koparan da obučem. Otpuzo sam do šume i sakrio se.
Ne znam šta mi je bilo gore, mrak, glad, ladnoća ili bolovi. Negdi je mirisala kruška, okreto sam glavu, al je nisam vidio. Nisam smio šuškati, jaukat ni disat od straha da me ne nađu. Stavio sam ruke u džepove da se zgrijem i u džepu nađem krušku. Spasila me.
Na kraju sam skoro pužući došo do tvoje kuće jer je bila najbliža. Svaki zvuk šuštanja lišća bio mi je neprijatelj.
-Sidila sam u tišini kuće, kad je neko pokuco na vrata; otvorila sam i ugledala tebe prljavog i krvavog, s očima koje su govorile da bježiš od smrti.
- Ne znam šta si mi stavljala na ranu al bolovi su popustili, zato, dok god mogu nećeš biti gladna.
- Fala ti. Bilo me samo stra doći će četnici i naće te u mojoj kući al otišli su dalje. Ako mi neko ne pomogne, morat ću ić prosit, brašno mi je najpotribnije.
- Eto, tako ti je to bilo. Opet, fala Bogu pa mi je dao novu nadu. Ne vridi pričat o prošlosti niti se stalno vraćat na ono što je bilo.
Stjepana si odvela na prehranu? - upita, samo da prekine priču o ratu.
-Jesam. Ostavit dite nekome da mu da komad kruva je bol koju ti ja opisat ne mogu. Da imam imalo više brašna i žita nebi ga dala. Jadno moje dite.
- Znam Marija, ali kako bi ti bilo da ga gledaš po kući gladnog? Bolje je ovako. Preko šesto dice je otišlo iz Rame, nije sam. Proće i glad, vidit ćeš da oće.
-Stalno razmišljam koliko su ljudi zli. U nekoliko sati cili život ti unište. Nas, narod koji živi od svoje dvi ruke, narod koji je najbliže Bogu... Nastala je šutnja.
Marko je gledo u ognjišće, dolaf, verige, bešiku, lopar i prazan čanak. Gledo je u siromaštvo.
Vrime je nekako prolazilo, teško je bilo pronać volju za bilo što, a moralo se. Ništa o svome Stjepanu nisam znala. Dolazilo je proliće, priroda se pobrinula da se izvučemo iz kuća, da nam pokaže kako se iznova može procvitat. Ispod hrastova bi prela konoplju i ljuljala bešiku. Vitar bi lagano ljuljo ramske košulje na štriku i nosio latice maslačka po guvnu. Zafaljujući Marku bilo je dosta lakše i ko da je u mojoj glavi počelo proliće.
Bližio se Uskrs, prala sam na potoku narodnu nošnju kad je jedna žena dovela konja na vodu.
Zastala je, malo smo pričale. Rekla mi je da je išla vratit svoje dvoje dice iz Zagreba s prehrane jer su se razbolila i da je vidila mog Stjepana.
Kad je to rekla, spustila sam pratljaču i ladnim rukama se ufatila za lice.
-Kako mu je, jel mi dobro dite moje, kako živi?
-Uzeo ga neki čovik, čuva mu krave, pomaže u poljoprivredi, nije lako, mora se dobro naraditi za komad kruva.
- Pa što mi ga nisi povela! - izvikala sam se na ženu ko da mi je ona kriva.
- Di ću ti ga povest, jedva kruva imaš. - odgovorila je i nastavila put.
Nisam se usudila reći da sada imam brašna, žita i svega što nam treba, niti spomenuti Marka, ko da bi svaka riječ mogla poljuljat ono malo mira što ga imam.
Tu noć sam sanjala puno krava, maglovita polja, dite kako boso trči za teladima i kravama.
Ja bi jedva čekala da Marko dođe i skrati duge noći pored fenjera. Ljutila bi se na sebe kad bi legla i mislila na tog momka. Svaki put kad bi on došo ja sam se osjećala da živim, da se probudi žena u meni. Nisam odma znala šta mi se događa. Uhvatila bi sebe kako osluškujem korake niz put, kako podižem pogled čim netko zakuca na vrata. U njegovoj blizini nisam se osjećala krivom, niti strepila da li će me udarit, ponizit i gurnuti moje tilo u zid. Samo sam prvi put nakon dugo vremena osjetila da mi srce ne kuca od straha ili navike, nego od nečeg tišeg i toplijeg.
Žene iz komšiluka nisu mi dolazile, svaka je deverala kroz vrime sa svojom tugom i guremom. Bojala sam se da će primjetit da Marko dolazi, da će vidit tragove opanaka u snigu, pa će cilo selo pričati o meni.
Bila je subota večer kad je Marko opet došo, nadvirio se na bešiku i promatro Ivana. Nikad nije ušo u kuću ako prvo nije pito da li mi smeta. Nosio je pune ruke hrane, a ja sam se stidila i osjećala ko da sam mu teret.
- Nemoj više dolaziti, ne donosi brašno, ni sir, ni ništa, pročut će se pa će cile Maglice o meni pričati i osuđivat me. - rekla sam ljuto kao da je on nešto kriv.
-Znam, al ja ću opet doć i svaki put ću jedva čekat da dođem i da te vidim. - odgovorio je.
Sva krv iz tila mi je navrla u obraze. Sidio je pored mene na klupi, tišina nas je obavijala poput teškog pokrivača. Srce mi je ubrzano kucalo, a nisam znala šta reći. Tada me pogleda, i u njegovim očima vidjeh svu iskrenost svita.
-Znam da nisam tvoj prvi izbor, da nosiš bol i sjećanja ali želim s tobom provest život. Želio bi te oženiti, dovesti sebi i tebe i dicu. I pusti selo, žene iz sela jesu jezičave al nisu zlobne ni zavidne.
Nisam mogla odma progovorit, osjećala sam neku čudnu, novu nadu.
-Ako me oćeš takvu kakva jesam, s prošlošću i ranama, ja bi pošla s tobom.
-Ne nudim ti zaborav, nego mir. Ne obećavam sreću svaki dan, ali obećavam da ćeš u mojoj kući imat misto i da nikad nećeš doživit da dignem ruku na tebe.
Tada sam znala da je to dovoljno.
Bio je osmi misec kad sam u pratnji Marka došla na misu. Vodila sam Ivana za ruku. Šćit je vrvio od žena u naravnim košuljama, ramskim krpama i opancima. Neke su me gledale, ne znam što su mislile, da li su me osuđivale, zavidile ili hrabrile. Miris svića ispunio je crkveno dvorišće. Kad je misa završila, začuo se žamor, žene su se počele dizati s kolina, krstit i spominjat Gospu, te trčati van drvene barake u kojoj se misa služila.
- Šta je ženama? - upitala sam jednog starca koji je klečo do mene.
- Pa nešto dice se vratilo s prehrane. - odgovorio je i rukom pokazo prema jednom autobusu koji je upravo stigo na Šćit.
Ustala sam se, prekinula molitvu, uhvatila Ivana za ruku i potrčala do autobusa. Nisam znala da li da se nadam svom Stjepanu ili ne. Žene su se zgrnile, izvirivale, čekale... Vrata su se otvorila, izašo je najprije jedan pratar, te jedno po jedno dite izvodio vani.
Počeo je plač žena, al onaj sretni, olakšavajući.
- Sine, sine !!! - vikala je neka žena iza mene. Druga je uhvatila za glavu jednu curicu i ljubila.
Jedna časna sestra iznese dite koje još nije bilo prohodalo.
- Ko mu je mater? - upita glasno i razgleda po narodu.
Neka niska i rumena žena prepozna svoju ćer po ožiljku na licu i reče: " To je moje dite"! - progura se kroz narod i trznu ga časnoj sestri iz ruku. Ko što ovca prepozna svoje janje, tako je i ta žena prepoznala svoje dite. Ljubila ga, pa skinula ćurdiju, baci je po ledini ispod jedne šljive pa leže svoju malu ćer na nju.
- Ne gurajte se žene, vratilo se samo nešto dice. - reče pratar. Nažalost, neku dicu su trajno posvojili ljudi u Zagrebu, nešto je umrlo čuvajuć stoku, a neka su ostala i dalje na prehrani.
Ja sam očajno povirivala iza ramski krpa na glavama žena. Od vikanja, plača, crkvenog zvona i zvona terkija ništa nisam čula. Mog Stjepana nije bilo. Jel baš on taj koji je umro? Jel njegovo slabo i iznemoglo tilo ostalo negdi pokislo? Ili je možda ljut što sam mu onda slagala da ću ostat pa nije tio doć? Čvrsto sam držala Ivana za mokar i znojav dlan. A onda, kad sam skoro izgubila nadu na vratima autobusa pojavio se moj Stjepan. Stajo je zbunjen, držeći torbu u ruci.
- Sine moj, sine! - počela sam ga dozivat i mahat rukama. Ugledo me i dotrčo gurajući se kroz žene, vičući: "Majko, majko" ! Miriso je na sapun i tuđu kuću, tuđe sve, al opet je bio moj. Bio je viši, mršaviji, ošišan i bez ičeg ramskog na sebi. Gledo me ko da se boji da ću ga opet pustiti. Svoju glavu naslonio je na moje rame i sio mi u krilo. Prislonila sam ga uz sebe i tiho mu rekla da se više nećemo vraćati na Maglice, jer se mama udala za Marka s Mluše, tamo gdje nas čeka novi krov i mirniji život. Neke majke čija se dica nisu vratila, sile su ispod hrastova, gledale u pod i plakale. Da im je srce od željeza puklo bi. Pratar je obećavo da će i njiova dica doć za koji misec. Pred nama je bio Markov dom, skroman, ali pun mira. Put je bio prašnjav, ali lakši nego svi koje sam dotad prošla.
Kad smo stigli, Marko je otvorio vrata i pustio nas da prvi uđemo. Stajala sam na pragu s dicom i osjetila kako se u meni nešto smiruje. Nisam zaboravila pepeo, nit sam ga mogla zaboravit, al sam znala da sam prvi put nakon dugo vremena, zakoračila u proljeće.
