Zasigurno nema čovjeka koji nije imao prigodu pomoći onima koji trebaju pomoć, u bližoj ili daljoj okolici, pitanje je samo jesmo li mi prepoznali takve i jesmo li postupili onako kao to Bog od nas očekuje?
Ja osobno nisam, milijun puta sam bio u prigodi pomoći bespomoćnima, a ja sam to propustio iz raznih razloga.
Odbijao sam vidjeti takve uz već pripremljene odgovore u svojoj glavi u stilu; ma pusti ga, to je neradnik, ili ta je samo tračara, ...., a zapravo sam uporno odbijao vidjeti istinu!
Koliko smo puta prošli pored ispružene ruke unaprijed je osuđujući kako je ispružena iz hira, a ne iz potrebe?
Koliko smo se puta oglušili o vapaj potrebitog?
Koliko smo puta s prezirom gledali na one što mole za pomoć bilo koje vrste?
Koliko smo puta puno toga propustili?
Za vas ne znam, ali znam, ja puno puta!
I tko zna do kada bi bilo tako da nisam ovih dana, sasvim slučajno, naišao na jednu takvu osobu.
Naišao sam pored kuće jedne starice koja je živjela sama, u svojoj tuzi i neimaštini.
A nije vazda bilo tako!
Stajala je na pragu kuće kad sam prolazio pored nje, pozdravio sam je, onako reda radi, a ona me zamolila da svratim da me nešto pita.
Žurio sam, ali na njenu upornost nisam imao srca odbiti je.
Ima ona djecu, djeca se razišla po svijetu, svatko za svojom sudbinom, a jedan od njenih sinova bio je moj dobar prijatelj.
Upravo je to bio razlog zašto me svratila.
Pitala me, bolan da se nisi čuo sa mojim Ivom, znaš li išta o njemu, meni se nije javljo već dugo, ...
Rekao sam da nisam, da se već dugo nismo čuli i da zapravo ne znam ništa o njemu.
Eee jaa...., uzdahnula je starica, ja sam šestero rodila i odgojila, a sad sam sam bez ikoga i bez ičega, svi nekoga čekaju i dočekaju za Božić, a ja evo peti sama....
Ja se taman spremao ustati i krenuti kad je taj njezin monolog u meni nešto prelomio, nešto se čudno u meni dogodilo, odjednom mi se više nikud nije žurilo, ostao sam dugo zazgovarajući sa staricom...
Otvorila je dušu, povjerila mi se, sve svoje boli je podijelila sa mnom i zadovoljno uzdahnula; e nisam se vako odavna ispričala....
Ustao sam i otišao kući, brzo sam se vratio noseći poveći komad tople pogače, bocu tople varenike i još punu vrećicu hrane i sve to stavio pred nju i rekao joj da uzme da je to za nju.
Ona je prvo odbijala uzeti, a kad sam ja inzistirao onda je otvorila vrećicu i pogledala sadržaj.
Klimala je glavom, izvadila svoju čakijcu i odrezala komad od pogače koju sam joj donio, uzela je vareniku i rekla mi, ovo mi je dosta, ovo mogu pojesti, a ovo će se okoriti pa će nako propasti jer ja nemam zubi i ne mogu mu ništa.
Ona je jela, a ja sam je dugo gledao i divio joj se, i u isto vrijeme spoznao nešto što do sada nisam primjećivao.
Uvjerio sam se koliko malo čovjeku treba da bude sretan i zadovoljan!
Ovoj starici koja nije imala ništa ovaj komad pogače i boca varenike su značile čitavo bogatstvo.
Na odlasku mi je dugo držala ruku i zahvaljivala, fala ti na pogači i varenici, baš sam se lipo naila, ali posebna ti fala što si saslušo i što smo se vako razgovorili, to ti nikad zaboravit neću...
Pozdravili smo se i rastali.
Ona je ostala sretna i zadovoljna, a ja sam otišao razmišljajuć koliko malo je čovjeku potrebno da bude sretan i zadovoljan.
Poslije ovog susreta sam siguran u jedno; NIKADA U ŽIVOTU NISAM ZA MANJE ULOŽENOG VIŠE DOBIO!!! (Ivan Filipović)
