Dida Ante lula

Iđe Stipan, leti ko godina,
Sve nogama od zemlje odskače,
Zapuvo se, obrazi rumeni,
Priko praga božju pomoć viče,
Didi mu Ante zdravljem prifatio.

„Biži rode ako išta znadeš,
Biži, krij  se, leti u planinu,
U guduru, šumetinu gustu,
Eto vojske, vojske ubojite,
Sve prid sobom žeže, kolje, bije!“

Kad je did moj dobro razumio,
Vas se jadan odma ukario,
Za livo se uvo počešao,
A na desno kapu nakrivio,
Pa očima priko sobe šara.

Gleda dicu, Nikolu i Antu,
Jedan oda, drugi u bešiki,
Ženu Katu, virnu suputnicu,
Na ognjišću bilu puru miša.

Vadi lulu, drve vriskovino,
Dar od ćaće i njegova ćaće,
Privrće je, gleda u rukama.
Mnoga lita ona preživila,
Dobrih dana, više onih loših,
Nevesela  al i sritna bila,
Deverala, manje uživala,
Svoju lozu vazda pridavala

„Nit ću bižat  niti znadem kuda,
Nit ostavit kuću i ognjišće,
Dicu svoju, virnu supružnicu,
Bog nek bude  nama na pomoći!“

U to doba; vojska ubojita,
Sve prid sobom žeže, kolje, bije.
Krvav dernek u selu činila,
Popalila što je gorit tilo, 
Opljačkala što se ponit dalo,
Pobijala sve od puške veće,
Ostavila pustoš, krv i  suze.

Dida Ante lula napunjena,
Za pas biše njemu zadivena,
Vrelom krvlju posve oblivena,
Teškom čizmom u pra satrvena,
Nikav više ne bi pripaljena.

Al ostade drve  vriskovina,
Na kamenu tvrdom  hercegovskom,
Još će mnoge lule podariti,
Iz kojih će duh života viti!

Vama braćo Ramci i junaci,
Što na pravdi Boga pogiboste,
Nek je vječna slava, velka fala,
Bit ćete  u našim molitvama!

Vlado Pavličević