- U crkvi pridamnom čovik, žena i četvero dice.
- O klen su, znaš li ih?
- Kako neću znat, Anto iz Proslapske planine, pokojnog Ante sin. Radili zajedno u Beču. Zazvali ga Tisuća, nije nikad tio reć iljada, samo tisuća, jerbo nije rvacka rič. I tako osto Tisuća.
- Znam i ja Antu, a znam i Antinicu, za njim je iz Milasa Jukina najstarija ćer! Ja sam mu sa bratom Nikolom radio u Minenu.
- E, kad se samo sitim di sam sve bio i radio i uvik našo našeg čovika.Srce bi m i zaigralo kad bi vidio trobojnicu i čuo rvacki.
- Bilo nas je po cilom svitu. Izgradili smo cilu Njemačku. Nikad mora ne bi ni vidio da me nije poslalo gori iza Amburga.
- A meni se baš čini da je Švabo naj volio ovdole radnike.
- Kako neće, nije Švabo lud! Znao je on dobro ko će mu radit cili dan i kad sunce užeže i po kiši i po snigu brez odmora.
- A znali smo brte i svašta radit, a što nismo nikad radili, jednoč vidiš i odma znaš sve sam.
- Koliko smo se vodek napilali japije testerom i natesali direka sikirom, nakovali kosa i pokosili polja, pokrili kuća, klanica i pojata, skovali dolafa i sanduka.Svak je znao i tio radit. Neko je bio majstor za bukare, dižve, fučije, bešike, neko je bio mlinar, neko kovač. Nagonali smo se konja po guvnu vršeć žito. Posli posla zaguslit, zadiplit, ćurlikak, sklanjat pisme, pivat gange. Ko će dalje skočit, klisa i pale, kamena s ramena, zaigrat prstena.
- Ostavili smo svoje zdravlje a i kosti u tuđem svitu. Odma kad sam gori došo, osto gladan, ni kruva nisam znao kupit.
- Jesmo se napatili ali smo lipo i zaradili.
- Džabe ti pare i sve kad nemaš koga zagrlit i poljubit. Žene i dica vamo mi tamo. Za urlap kad doješ, napravi malo oko kuće pa jope brže nazad. Koliko mi je puta zamerušila ženina tikvenjača ili zeljanica.
- Ma kakva pita, da mi je bilo naše pure ili ušćipaka i kisaline.
- Nije nama bilo lako ali da nismo imali nake žene, jopet, sve ti džaba. Eno u Jure desetero dice a žena sama po cilu godinu. Dicu obuci, narani, pošalji u školu. Namiri mal, istiraj goveda, pomuzi i skuvaj vareniku. Pometi mliko, napravim sir, posadi konpire. Svaki dan skuvaj ručak, ispeci pogaču. Pa ukrpi gaće, izvezi košulju, opleti čorape, operi aljine. Ajde u kupilice, u vlačilje, pratru brat šljive…
- Nevista, deder nam nariži suve ovčetine i donesi iz mogaze sira iz mišine. Dodaj mi kutiju sa duvanom.
- Jest ti nevista čestita, prava stopanica!
- Bila su teška vrimena, jedva se kotarisali turskog zuluma pa četnici popalili i pobili i onda nas potopilo i raselilo.
- Me se čini da je prije čovik bio veseliji i zadovoljniji s onim šta je imo. Pomagalo se jedno drugom, pivalo, išlo na sila, ašikovalo.E da mi se sad napit ladne vode sa izvora Rame i leć u naviljak sina na Mrkodolu!
Ostavimo naše vremešne Ramce neka raspravljaju, motaju škiju i suču brkove, meze i nazdravljaju Ramskom šljivom. Morebit će se i opit, ko zna? Neka će, nemamo im šta zamirit, zaslužili su! Samo, žao mi neviste, za virovat je da će ih jadna dvorit cilu noć.
Dolazi mi dijete iz škole i ushićeno prepričava školske aktivnosti. Kaže, učiteljica im pričala o ravnopravnosti.
- I žene su ljudi!, veli mališan.
Drago dijete, svi smo mi djeca Božja, stvoreni na sliku Božju. Na volju nam je dato kako ćemo živjeti. Svi smo odgovorni prema sebi i prema drugima svojim djelima. Trebamo se međusobno poštivati i uvažavati.
Pred Bogom svi smo jednaki!
Vlado Pavličević
- O klen su, znaš li ih?
- Kako neću znat, Anto iz Proslapske planine, pokojnog Ante sin. Radili zajedno u Beču. Zazvali ga Tisuća, nije nikad tio reć iljada, samo tisuća, jerbo nije rvacka rič. I tako osto Tisuća.
- Znam i ja Antu, a znam i Antinicu, za njim je iz Milasa Jukina najstarija ćer! Ja sam mu sa bratom Nikolom radio u Minenu.
- E, kad se samo sitim di sam sve bio i radio i uvik našo našeg čovika.Srce bi m i zaigralo kad bi vidio trobojnicu i čuo rvacki.
- Bilo nas je po cilom svitu. Izgradili smo cilu Njemačku. Nikad mora ne bi ni vidio da me nije poslalo gori iza Amburga.
- A meni se baš čini da je Švabo naj volio ovdole radnike.
- Kako neće, nije Švabo lud! Znao je on dobro ko će mu radit cili dan i kad sunce užeže i po kiši i po snigu brez odmora.
- A znali smo brte i svašta radit, a što nismo nikad radili, jednoč vidiš i odma znaš sve sam.
- Koliko smo se vodek napilali japije testerom i natesali direka sikirom, nakovali kosa i pokosili polja, pokrili kuća, klanica i pojata, skovali dolafa i sanduka.Svak je znao i tio radit. Neko je bio majstor za bukare, dižve, fučije, bešike, neko je bio mlinar, neko kovač. Nagonali smo se konja po guvnu vršeć žito. Posli posla zaguslit, zadiplit, ćurlikak, sklanjat pisme, pivat gange. Ko će dalje skočit, klisa i pale, kamena s ramena, zaigrat prstena.
- Ostavili smo svoje zdravlje a i kosti u tuđem svitu. Odma kad sam gori došo, osto gladan, ni kruva nisam znao kupit.
- Jesmo se napatili ali smo lipo i zaradili.
- Džabe ti pare i sve kad nemaš koga zagrlit i poljubit. Žene i dica vamo mi tamo. Za urlap kad doješ, napravi malo oko kuće pa jope brže nazad. Koliko mi je puta zamerušila ženina tikvenjača ili zeljanica.
- Ma kakva pita, da mi je bilo naše pure ili ušćipaka i kisaline.
- Nije nama bilo lako ali da nismo imali nake žene, jopet, sve ti džaba. Eno u Jure desetero dice a žena sama po cilu godinu. Dicu obuci, narani, pošalji u školu. Namiri mal, istiraj goveda, pomuzi i skuvaj vareniku. Pometi mliko, napravim sir, posadi konpire. Svaki dan skuvaj ručak, ispeci pogaču. Pa ukrpi gaće, izvezi košulju, opleti čorape, operi aljine. Ajde u kupilice, u vlačilje, pratru brat šljive…
- Nevista, deder nam nariži suve ovčetine i donesi iz mogaze sira iz mišine. Dodaj mi kutiju sa duvanom.
- Jest ti nevista čestita, prava stopanica!
- Bila su teška vrimena, jedva se kotarisali turskog zuluma pa četnici popalili i pobili i onda nas potopilo i raselilo.
- Me se čini da je prije čovik bio veseliji i zadovoljniji s onim šta je imo. Pomagalo se jedno drugom, pivalo, išlo na sila, ašikovalo.E da mi se sad napit ladne vode sa izvora Rame i leć u naviljak sina na Mrkodolu!
Ostavimo naše vremešne Ramce neka raspravljaju, motaju škiju i suču brkove, meze i nazdravljaju Ramskom šljivom. Morebit će se i opit, ko zna? Neka će, nemamo im šta zamirit, zaslužili su! Samo, žao mi neviste, za virovat je da će ih jadna dvorit cilu noć.
Dolazi mi dijete iz škole i ushićeno prepričava školske aktivnosti. Kaže, učiteljica im pričala o ravnopravnosti.
- I žene su ljudi!, veli mališan.
Drago dijete, svi smo mi djeca Božja, stvoreni na sliku Božju. Na volju nam je dato kako ćemo živjeti. Svi smo odgovorni prema sebi i prema drugima svojim djelima. Trebamo se međusobno poštivati i uvažavati.
Pred Bogom svi smo jednaki!
Vlado Pavličević
