Zimus
Sidila san uza kavu i bistrila šta ima po našemu svitu
Sve k’o i uvik bilo pripuno jada
I usrid svega toga jada
Izleti mi prida oči slika nestvarno lipoga kraja
Ramskoga kraja
Nu, zove se ta općina u BiH Prozor – Rama
Al’ meni to nekako još od studentski’ dana samo – Rama
Jerbo moja cimerica s prve godine bila je
Katica, cura iz Rame, tako je ona za sebe govorila
Nikad ona Prozor spominjala nije
Prozor rećemo samo po Titi pantin
On se žestijo kako mora past još tu noć
I nekako se uvik nasmijen na onu rečenicu kako su partizani tri put’ oslobađali Prozor
Ne rađa majka više tak’i oslobodijoca
Kako moja Katica unda, tako i ja danas
Zoven Rama i amen
Narod.hr / Barbara Jonjić
Narod moga kraja oduvik van hodočasti
Za Veliku Gospu u naš Proložac
Ili u Sinj
U novija doba dodalo se Međugorje
Pa i ona dalja mista
Marija Bistrica, Lurd, Fatima
A naša Gospa, naša BDM nije samo uznesena na nebo nego se i rodila od Joakima i Ane
Časti joj se i rođendan na početku svakoga rujna
Kroza Malu Gospu
A taj rođendan nami nekako uvik posebno bilo hodočastit’ u Vepric i Ramu
Samo ja Rame nikad vidila nisan
Satima iz glave izbit nisan mogla sliku toga lipoga kraja
Znaden kako san napisala da mi je san jednon tamo otić’ i na svoje oči tu lipotu gledat’
Javilo se puno svita u komentarin i na kraju
Andreja, moja prijateljica
Napisala je kako nas dvi prvon zgodon iđemo tamo
Dočin pratri iz našega Imockoga organiziraju put
Tako je i bilo, kad su pratri s oltara u kolovozu ovoga lita govorili o putu za Ramu
Ona se sitila zimskoga komentiranja
I moje velike želje
Svega toga i ja san se sitila u to jutro našeg polaska
Doklen je još tmina nada našon Krajinon bila prostrta, priko loza i jablana
A moja ruka uprta u moj torbak ukraj vrata
Sitila san se doklen je ćaća vozijo kumu Rosu u Runoviće pa unda mene u naš Varuš
Kuma Rosa išla je iz Runovića jerbo je u Ramu išla su našon Runovićkon ekipon
Rano jutro a puca sve koliko od smija
Kuma pojma nema oklen joj točno pruga iđe
Ćaći momu, njoj i meni bilo nekako logično kako polazi od Gospe od Karmena
Kako je tu crkvu moja pokonja baba Slava zvala
Rugan joj se pa kažen kako san ispri’ nje jerbo eto znaden kako moja pruga iđe s kolodvora
Kuma se smije k’o i uvik
Jerbo je ona moj nasmijani junak
Nju je njezina vira i šala iznila unda kad je bilo za svega, samo za smija bilo nije
Njezin smij i moje je sunce
Sunce koje me drži uzase
Od kada za sebe znaden
Samo je jednon gledala sakrit svoje oči od mene, samo jednon
Unda, doklen je govorila
– Gospe moja, ‘ko bi reka da ćemo ti i ja, moja Barbe, istu dokturicu dilit
Jerbo ja san mojoj kumi uvik dite
A dite toka imat pedijatra i zubara
Sveži ga tuten
Ljubezne žene uza put po Zmijavcin i Runovićin, koje su isto išle za Ramu to jutro, kašnje su nan rekle, kako kumina pruga niti ne iđe iz Runovića nego sa naše Sebišine
Eto, tako saznali
Pa je naša kuma ostala su njima pričekat svoju prugu
Koji minut kašnje bila san prid Andrejinon kućon pa smo se uskupa, na noge, spustile do našega Novoga kolodvora
Mislin se, odavno on novi nije
Ae
Meni je novi, jerbo pantin autobuse po Staromu
Pogledan nizase, na meni tene, rabatinke i ru’sak
K’o da nakon trijest godina jopet na školsku prugu iđen
Vrlo volin kad se na vakat pođe i baš tako bilo
Pratar Oliver kolovođa nan bijo
Sve natanane rastumačijo i molitvu pridvodijo
A autobus nan na kat
Aaaaaaaaa lipoteeeee
Meni to pojam još od unda kad san dite bila
Od oni davni’ dana kad bi u strica Vjeke i strine Mladenke dolazili ljudi iz Njemačke
Pa na našemu Svitnjaku znala bit parkirana ta čuda lipa, ganjci gal nova
Pa bi mi zagledali kroza cakla i divili se
– Nuuuuu, ima šank i veeee – ceeee. Nu, ima i televiziju!
Ajde ti komu objasni k’liko je čudo bilo vidit tak’o nešto ditetu koje znade samo za prugu harmoniku. Cišćanku i onu Šućurku koju je Zele vozijo
Mista uza put spavala kako i toka rano nediljno jutro
Guvljalo se mistimično oblaka po nebu
A ja ni na pauzu izać’ tila nisan jerbo san mislila
Ako ne izađen, prija ću Ramu zgledat
E
Ostale u prugi za vrime pauze jedna baba i ja
Kašnje se ekipa vraća i jedna mlađa žena će babi
– Nu nje, iđe ona u Ramu a osandeset i pet joj godina. Kako moreš? Ajde, reci mi, životati, kako moreš?
Baba se smije i sva ‘nako zafrkanski a jopet duboko odgovori
– A tebe…’ko kaže da mogu? Ne mogu sinko. Ae….ne mogu ali more moj Bog!
Kašnje san joj za ime pitala. Jesan.
Jerbo ona je sve rekla. Baš sve.
I nekako baš ona mi otvorila pogled na oni raj na zemlji.
Nu, sidila san na desnu ruku, uza prozor
Pa kad san zgledala svu onu silnu vodu i razigran krajolik
Niti jedan kosooki turist mi u tomu trenu vode dodat ne bi moga’
Raspametila san se
Tri karijole slika san imala a da u Šćit di je crkva još niti došla nisan
Pa gledan ploče su nazivima mista
I sitin se onoga Križićeva ratnoga dnevnika
Onoga, koji mi je dok san ga čitala, noge prisika t’liko da i dan, danas pantin svaku rečenicu i baš svako spomenuto misto
Sve koliko
Spušćamo se autobuson
Meni usta otvorena cilo vrime
Gospe moja, nu, nigdi ni papirića
Okućnice uredne k’o Švicarske
A grane pune šljiva i jabuka mlataraju po našin caklin
Ajde, di to ima, da ti dolazak pratu pljeskon stabla uza testu? Di?
Malo na višemu crkva a mi se smistile na kamene skaline na livu ruku od nje
Prija toga odletila san misu platit’
Nju pišu mladi bogoslovi
Jedna žena upita koja su godina, pa jedan od nji’ kaže kako je treća
Nasmijen se i sitin se moje kume Ivane i dana kad smo upisale treću godinu
– Barbe, sićaš se kako je bilo kad si brucoš i kad čuješ kako je ne’ko treća godina? Aaaaaajde biži, nama je to sudac bio!
Lipo san uduplo na skalinu metnila moj modri šugoman i rekla Andreji kako se iđen u crkvu ispovidit
Kad tamo, duuuuuugi red al’ nema majci, ne odustajen
Doklen čekan, ugledan moje Žužule ispri’ sebe
Pa mi se u crno crvenu učini kako je ukraj mene prošla moja Marija od Sinja
Moja fejs prija kojoj u pisanju vode dodat ne mogu
I unda doša’ red na me’
Uf
Zgledan kako nema pregrade između pratra i mene
A mene tako oči u oči oduvik nekako stid nabrajat u čemu sve nisan kako Bog zapovida
A pratar k’o da je zna, nasmijan me dočeka
Kleknen na oni kušinić i nekako gledan nabrojat di san sve zabrljala od Velike Gospe
Na samomu kraju on me upita dvi stvari
Upita me k’o nikad ni’ko u ove moje četrdeset čet’ri godine
– Jesi li oprostila svakomu tko te bilo čime povrijedio?
– Jesi li ti koga navela na grijeh?
Nije mene lako zbunit. Uvik se dočekan na noge. Uvik iman odgovor na sve k’o iz rukava. A on me baš zbunijo. Zamislijo me. Vrlo.
Falin te Bože stigla san na propovid.
I to kakvu. Sve što je tribalo čovik je reka’. Baš sve.
Kažu kako se Sretan taj pratar zove.
Toka ga tak’o ime. Mene je baš sritnon učinijo. Je. Slušala san ga, gledala u vrbe sagete nada vodu i mislila kako mu baš svaka piva
Riči kreten san se i smijala. Od srca
Piva mu ona o ljudima koji svoga diteta nemaju
Ona o nama materama koje bi pitale čokolinon i dite od trijest godina i ako se ikako more vodale ga za ruku da mu se štogod ne trevi
E, nas, tak’e, gleda je poučit čije je dite zaprave
‘Ko nan ga je samo zaja
Zaja nan ga je Onaj isti koji je svrpa ‘v’liki velik’ narod na svetu misu
Jerbo ne more Gvar raselit i rastrat k’liko Bog more svrpat i kroza svetu misu blagoslova ljudima dat’
Gospe moja k’lika mista je na kraju svete mise nabroja pratar
Odsvaklen nas je bilo
Unda je išlo iće, piće, ples
Doklen se po starinjski plesalo
Obaigrala san njijov muzej
U njemu nema đakonije kakve nema
E
Trznijo me odman na livu ruku saget čovik
Mislin se, nu jadan slabo mu a ovi se okolo njega skupili i baš ni’ko mu ruke ne daje
Zamisli, sad s mise a ominju se pomoć čoviku u nevolji
Kadli, to eksponat
Nije čovik nego lutka u muškoj nošnji
Skoro crko od smija na svoju manitošćinu
Sve san prigledala
I stare zanate i ruvo za kreveta
Misnu robu, pištolje, bombice
Mlin i prepariranu živinu
Napokon vidila kako izgleda
Jetrenka, okolo koje se moja Klara mučila u svomu prvomu razredu
Sva sila svega, ured poredanoga
Sve čisto, čistoga tlea i cakala
Nu, imaju pratri blizu i galeriju
Obaigrala san i nju
I pomislila
Gospe moja, valjalo bi zlata da san školovana na tomu polju pa da ljudima znaden pripovidit kako toka, svu tu lipotu koju san razgledala
Ovako, neuka, mogu samo reć’ kako je prikolipo
Pruga nas je kupila za Imocki okolo čet’ri
Ostalo mi vakta za obać derneka, štogod ždroknit
I popit kave digdi
Gledala san razgledat svaki štand
Sve puno šljiva, smokava, pamidora, luka
Na desnu ruku šator do šatora
Sila ljudi pod njima
Mirluši sve na janjetinu mladu i čevape
Vrtu se kokoši na ražnju
Ide se pečeno s karte
I pečeno i rasičeno
Moči se kruv po tolama i kanavačama razastrtin po ledinan
A ja eto magnete tražin
Magnete za frižidera
Mojoj dici i njijovoj teti Mari u Drumu
Jerbo oni baš toga vrpaju
Puton san sritala naše Imoćane
Dicu u narodnoj nošnji toga kraja
Kuprešake
Splićane
Kaže meni jedan Kuprešak ispri’ crkve
– Curo, ajde slikaj ženu i mene
A di ne bi
Gospe daj da isto tako i moj Stipe jednon nekoga u Rami pita za nas dvoje
Ae
Nego, gori mene svi redon curon zovu
Nije to poradi toga što van oni mislu kako san cura zaprave
Nego van je to samo najljubezniji narod kojega san ikad’ trevila
Ono, samo se mimoilazite
A oni van daruju svoj smij
Ničin izazvan a niti čime zaslužen
Meni
Kamenjarki tvrdoj, to baš apose i pravo za Nobela
Sitin se sebe i nebrojeno oni’ moji’ drski’
– Srcati, miči se, proć’u
Kupila san sve što san tribala, dočepala se kave unde blizu crkve
Pa unda išla tražit ploču su imenima
I našla je
Tek tada sila
Ta ploča moje je zatvaranje
S liva na desno silna imena ubijeni ljudi toga lipoga kraja
Silna imena
Podno nji’ cviće, a kad digneš glavu ugledaš križ
Tako i toka
Jerbo pobijeni i jesu poradi toga što su Hrvati i katoliki
To in je bijo jedini grij
U glavi mi samo jedno bilo
Kako ću nać’ ono što mi je moj ćaća reka’
A reka’ mi je, čini mi se, Zvirnjača
Reka’ mi je desno, pa unda ukraj
Jonjići su ti tamo upisani
Kako ću ji nać’ u t’likin imenima
Kako
A ugledan
Jerbo što ne mogu ja, more Bog
More On sve
Lipo je ona baba u autobusu rekla
Gledan
Nji’ čet’ri Jonjića
K’o da san moj Svitnjak ugledala u tomu Šćitu
Pomolila san se
I sa svima njima sidila, gledala vrbe tužne, privite, utopljene u vodu
Pila kavu iz mali čaša
Pa jin pričala
Njima svima kolikima s ploče
Kako ni danas nije puno bolje
Nije
Kako nan, za sad, valja pravo reć tila ne kreću
Gledaju nan samo duše zatuć
I bojin se da jin iđe rađa
I duši me sve
Sve doklen ne dođen na vaka mista
Pa mi nadu i snagu vrate kosti ukopane
Na putu za moj Imocki
Jopet su tukle šljive i jabuke o naša cakla
Jopet Imoćani pljeskon stabala ispraćeni
A ja san samoj sebi odgovarala na ona dva pratrova pitanja sa ispovidi
Nadan se kako nikoga nisan na grij navela
Nadan se
A oprostila?
Jesan, sve koliko
Sve ono ikad natrunjeno meni
Ono natrunjeno momu narodu?
Nisan al’ ‘oću
‘Oću jednon
Obetajen Ti
Samo, triban još zeru vrimena
Bože, budi mi milostiv, budi nan milostiv
Daj mi još zeru vrimena
Daj, molin Te, momu narodu još zeru vrimena
Narod.hr / Barbara Jonjić
Sidila san uza kavu i bistrila šta ima po našemu svitu
Sve k’o i uvik bilo pripuno jada
I usrid svega toga jada
Izleti mi prida oči slika nestvarno lipoga kraja
Ramskoga kraja
Nu, zove se ta općina u BiH Prozor – Rama
Al’ meni to nekako još od studentski’ dana samo – Rama
Jerbo moja cimerica s prve godine bila je
Katica, cura iz Rame, tako je ona za sebe govorila
Nikad ona Prozor spominjala nije
Prozor rećemo samo po Titi pantin
On se žestijo kako mora past još tu noć
I nekako se uvik nasmijen na onu rečenicu kako su partizani tri put’ oslobađali Prozor
Ne rađa majka više tak’i oslobodijoca
Kako moja Katica unda, tako i ja danas
Zoven Rama i amen
Narod.hr / Barbara Jonjić
Narod moga kraja oduvik van hodočasti
Za Veliku Gospu u naš Proložac
Ili u Sinj
U novija doba dodalo se Međugorje
Pa i ona dalja mista
Marija Bistrica, Lurd, Fatima
A naša Gospa, naša BDM nije samo uznesena na nebo nego se i rodila od Joakima i Ane
Časti joj se i rođendan na početku svakoga rujna
Kroza Malu Gospu
A taj rođendan nami nekako uvik posebno bilo hodočastit’ u Vepric i Ramu
Samo ja Rame nikad vidila nisan
Satima iz glave izbit nisan mogla sliku toga lipoga kraja
Znaden kako san napisala da mi je san jednon tamo otić’ i na svoje oči tu lipotu gledat’
Javilo se puno svita u komentarin i na kraju
Andreja, moja prijateljica
Napisala je kako nas dvi prvon zgodon iđemo tamo
Dočin pratri iz našega Imockoga organiziraju put
Tako je i bilo, kad su pratri s oltara u kolovozu ovoga lita govorili o putu za Ramu
Ona se sitila zimskoga komentiranja
I moje velike želje
Svega toga i ja san se sitila u to jutro našeg polaska
Doklen je još tmina nada našon Krajinon bila prostrta, priko loza i jablana
A moja ruka uprta u moj torbak ukraj vrata
Sitila san se doklen je ćaća vozijo kumu Rosu u Runoviće pa unda mene u naš Varuš
Kuma Rosa išla je iz Runovića jerbo je u Ramu išla su našon Runovićkon ekipon
Rano jutro a puca sve koliko od smija
Kuma pojma nema oklen joj točno pruga iđe
Ćaći momu, njoj i meni bilo nekako logično kako polazi od Gospe od Karmena
Kako je tu crkvu moja pokonja baba Slava zvala
Rugan joj se pa kažen kako san ispri’ nje jerbo eto znaden kako moja pruga iđe s kolodvora
Kuma se smije k’o i uvik
Jerbo je ona moj nasmijani junak
Nju je njezina vira i šala iznila unda kad je bilo za svega, samo za smija bilo nije
Njezin smij i moje je sunce
Sunce koje me drži uzase
Od kada za sebe znaden
Samo je jednon gledala sakrit svoje oči od mene, samo jednon
Unda, doklen je govorila
– Gospe moja, ‘ko bi reka da ćemo ti i ja, moja Barbe, istu dokturicu dilit
Jerbo ja san mojoj kumi uvik dite
A dite toka imat pedijatra i zubara
Sveži ga tuten
Ljubezne žene uza put po Zmijavcin i Runovićin, koje su isto išle za Ramu to jutro, kašnje su nan rekle, kako kumina pruga niti ne iđe iz Runovića nego sa naše Sebišine
Eto, tako saznali
Pa je naša kuma ostala su njima pričekat svoju prugu
Koji minut kašnje bila san prid Andrejinon kućon pa smo se uskupa, na noge, spustile do našega Novoga kolodvora
Mislin se, odavno on novi nije
Ae
Meni je novi, jerbo pantin autobuse po Staromu
Pogledan nizase, na meni tene, rabatinke i ru’sak
K’o da nakon trijest godina jopet na školsku prugu iđen
Vrlo volin kad se na vakat pođe i baš tako bilo
Pratar Oliver kolovođa nan bijo
Sve natanane rastumačijo i molitvu pridvodijo
A autobus nan na kat
Aaaaaaaaa lipoteeeee
Meni to pojam još od unda kad san dite bila
Od oni davni’ dana kad bi u strica Vjeke i strine Mladenke dolazili ljudi iz Njemačke
Pa na našemu Svitnjaku znala bit parkirana ta čuda lipa, ganjci gal nova
Pa bi mi zagledali kroza cakla i divili se
– Nuuuuu, ima šank i veeee – ceeee. Nu, ima i televiziju!
Ajde ti komu objasni k’liko je čudo bilo vidit tak’o nešto ditetu koje znade samo za prugu harmoniku. Cišćanku i onu Šućurku koju je Zele vozijo
Mista uza put spavala kako i toka rano nediljno jutro
Guvljalo se mistimično oblaka po nebu
A ja ni na pauzu izać’ tila nisan jerbo san mislila
Ako ne izađen, prija ću Ramu zgledat
E
Ostale u prugi za vrime pauze jedna baba i ja
Kašnje se ekipa vraća i jedna mlađa žena će babi
– Nu nje, iđe ona u Ramu a osandeset i pet joj godina. Kako moreš? Ajde, reci mi, životati, kako moreš?
Baba se smije i sva ‘nako zafrkanski a jopet duboko odgovori
– A tebe…’ko kaže da mogu? Ne mogu sinko. Ae….ne mogu ali more moj Bog!
Kašnje san joj za ime pitala. Jesan.
Jerbo ona je sve rekla. Baš sve.
I nekako baš ona mi otvorila pogled na oni raj na zemlji.
Nu, sidila san na desnu ruku, uza prozor
Pa kad san zgledala svu onu silnu vodu i razigran krajolik
Niti jedan kosooki turist mi u tomu trenu vode dodat ne bi moga’
Raspametila san se
Tri karijole slika san imala a da u Šćit di je crkva još niti došla nisan
Pa gledan ploče su nazivima mista
I sitin se onoga Križićeva ratnoga dnevnika
Onoga, koji mi je dok san ga čitala, noge prisika t’liko da i dan, danas pantin svaku rečenicu i baš svako spomenuto misto
Sve koliko
Spušćamo se autobuson
Meni usta otvorena cilo vrime
Gospe moja, nu, nigdi ni papirića
Okućnice uredne k’o Švicarske
A grane pune šljiva i jabuka mlataraju po našin caklin
Ajde, di to ima, da ti dolazak pratu pljeskon stabla uza testu? Di?
Malo na višemu crkva a mi se smistile na kamene skaline na livu ruku od nje
Prija toga odletila san misu platit’
Nju pišu mladi bogoslovi
Jedna žena upita koja su godina, pa jedan od nji’ kaže kako je treća
Nasmijen se i sitin se moje kume Ivane i dana kad smo upisale treću godinu
– Barbe, sićaš se kako je bilo kad si brucoš i kad čuješ kako je ne’ko treća godina? Aaaaaajde biži, nama je to sudac bio!
Lipo san uduplo na skalinu metnila moj modri šugoman i rekla Andreji kako se iđen u crkvu ispovidit
Kad tamo, duuuuuugi red al’ nema majci, ne odustajen
Doklen čekan, ugledan moje Žužule ispri’ sebe
Pa mi se u crno crvenu učini kako je ukraj mene prošla moja Marija od Sinja
Moja fejs prija kojoj u pisanju vode dodat ne mogu
I unda doša’ red na me’
Uf
Zgledan kako nema pregrade između pratra i mene
A mene tako oči u oči oduvik nekako stid nabrajat u čemu sve nisan kako Bog zapovida
A pratar k’o da je zna, nasmijan me dočeka
Kleknen na oni kušinić i nekako gledan nabrojat di san sve zabrljala od Velike Gospe
Na samomu kraju on me upita dvi stvari
Upita me k’o nikad ni’ko u ove moje četrdeset čet’ri godine
– Jesi li oprostila svakomu tko te bilo čime povrijedio?
– Jesi li ti koga navela na grijeh?
Nije mene lako zbunit. Uvik se dočekan na noge. Uvik iman odgovor na sve k’o iz rukava. A on me baš zbunijo. Zamislijo me. Vrlo.
Falin te Bože stigla san na propovid.
I to kakvu. Sve što je tribalo čovik je reka’. Baš sve.
Kažu kako se Sretan taj pratar zove.
Toka ga tak’o ime. Mene je baš sritnon učinijo. Je. Slušala san ga, gledala u vrbe sagete nada vodu i mislila kako mu baš svaka piva
Riči kreten san se i smijala. Od srca
Piva mu ona o ljudima koji svoga diteta nemaju
Ona o nama materama koje bi pitale čokolinon i dite od trijest godina i ako se ikako more vodale ga za ruku da mu se štogod ne trevi
E, nas, tak’e, gleda je poučit čije je dite zaprave
‘Ko nan ga je samo zaja
Zaja nan ga je Onaj isti koji je svrpa ‘v’liki velik’ narod na svetu misu
Jerbo ne more Gvar raselit i rastrat k’liko Bog more svrpat i kroza svetu misu blagoslova ljudima dat’
Gospe moja k’lika mista je na kraju svete mise nabroja pratar
Odsvaklen nas je bilo
Unda je išlo iće, piće, ples
Doklen se po starinjski plesalo
Obaigrala san njijov muzej
U njemu nema đakonije kakve nema
E
Trznijo me odman na livu ruku saget čovik
Mislin se, nu jadan slabo mu a ovi se okolo njega skupili i baš ni’ko mu ruke ne daje
Zamisli, sad s mise a ominju se pomoć čoviku u nevolji
Kadli, to eksponat
Nije čovik nego lutka u muškoj nošnji
Skoro crko od smija na svoju manitošćinu
Sve san prigledala
I stare zanate i ruvo za kreveta
Misnu robu, pištolje, bombice
Mlin i prepariranu živinu
Napokon vidila kako izgleda
Jetrenka, okolo koje se moja Klara mučila u svomu prvomu razredu
Sva sila svega, ured poredanoga
Sve čisto, čistoga tlea i cakala
Nu, imaju pratri blizu i galeriju
Obaigrala san i nju
I pomislila
Gospe moja, valjalo bi zlata da san školovana na tomu polju pa da ljudima znaden pripovidit kako toka, svu tu lipotu koju san razgledala
Ovako, neuka, mogu samo reć’ kako je prikolipo
Pruga nas je kupila za Imocki okolo čet’ri
Ostalo mi vakta za obać derneka, štogod ždroknit
I popit kave digdi
Gledala san razgledat svaki štand
Sve puno šljiva, smokava, pamidora, luka
Na desnu ruku šator do šatora
Sila ljudi pod njima
Mirluši sve na janjetinu mladu i čevape
Vrtu se kokoši na ražnju
Ide se pečeno s karte
I pečeno i rasičeno
Moči se kruv po tolama i kanavačama razastrtin po ledinan
A ja eto magnete tražin
Magnete za frižidera
Mojoj dici i njijovoj teti Mari u Drumu
Jerbo oni baš toga vrpaju
Puton san sritala naše Imoćane
Dicu u narodnoj nošnji toga kraja
Kuprešake
Splićane
Kaže meni jedan Kuprešak ispri’ crkve
– Curo, ajde slikaj ženu i mene
A di ne bi
Gospe daj da isto tako i moj Stipe jednon nekoga u Rami pita za nas dvoje
Ae
Nego, gori mene svi redon curon zovu
Nije to poradi toga što van oni mislu kako san cura zaprave
Nego van je to samo najljubezniji narod kojega san ikad’ trevila
Ono, samo se mimoilazite
A oni van daruju svoj smij
Ničin izazvan a niti čime zaslužen
Meni
Kamenjarki tvrdoj, to baš apose i pravo za Nobela
Sitin se sebe i nebrojeno oni’ moji’ drski’
– Srcati, miči se, proć’u
Kupila san sve što san tribala, dočepala se kave unde blizu crkve
Pa unda išla tražit ploču su imenima
I našla je
Tek tada sila
Ta ploča moje je zatvaranje
S liva na desno silna imena ubijeni ljudi toga lipoga kraja
Silna imena
Podno nji’ cviće, a kad digneš glavu ugledaš križ
Tako i toka
Jerbo pobijeni i jesu poradi toga što su Hrvati i katoliki
To in je bijo jedini grij
U glavi mi samo jedno bilo
Kako ću nać’ ono što mi je moj ćaća reka’
A reka’ mi je, čini mi se, Zvirnjača
Reka’ mi je desno, pa unda ukraj
Jonjići su ti tamo upisani
Kako ću ji nać’ u t’likin imenima
Kako
A ugledan
Jerbo što ne mogu ja, more Bog
More On sve
Lipo je ona baba u autobusu rekla
Gledan
Nji’ čet’ri Jonjića
K’o da san moj Svitnjak ugledala u tomu Šćitu
Pomolila san se
I sa svima njima sidila, gledala vrbe tužne, privite, utopljene u vodu
Pila kavu iz mali čaša
Pa jin pričala
Njima svima kolikima s ploče
Kako ni danas nije puno bolje
Nije
Kako nan, za sad, valja pravo reć tila ne kreću
Gledaju nan samo duše zatuć
I bojin se da jin iđe rađa
I duši me sve
Sve doklen ne dođen na vaka mista
Pa mi nadu i snagu vrate kosti ukopane
Na putu za moj Imocki
Jopet su tukle šljive i jabuke o naša cakla
Jopet Imoćani pljeskon stabala ispraćeni
A ja san samoj sebi odgovarala na ona dva pratrova pitanja sa ispovidi
Nadan se kako nikoga nisan na grij navela
Nadan se
A oprostila?
Jesan, sve koliko
Sve ono ikad natrunjeno meni
Ono natrunjeno momu narodu?
Nisan al’ ‘oću
‘Oću jednon
Obetajen Ti
Samo, triban još zeru vrimena
Bože, budi mi milostiv, budi nan milostiv
Daj mi još zeru vrimena
Daj, molin Te, momu narodu još zeru vrimena
Narod.hr / Barbara Jonjić
